Према мишљењу Серђа Пелиса, истраживача на Универзитету у Летбриџу, у Алберти у Канади, игра има значајну улогу у стварању веза између неурона у предњем делу мозга, тзв. предфронталном кортексу, који има главну улогу у регулацији емоција, планирању и решавању проблема. На основу овога може се рећи да игра припрема дечији мозак за живот, љубав, па чак и школовање.
Да би игра имала такав ефекат на развој мозга, неопходно је да се деца укључе у различите врсте слободних игара, без тренера, судија и правилника. Према мишљењу поменутог аутора, није битно да ли се ради о грубљој игри и одмеравању снага или заједничком прављењу замка од песка. У оба случаја деца морају да преговарају. То их ставља у ситуацију да се договоре око многих питања, као на пр.: „Шта ћемо да радимо у овој игри? Која су правила која ћемо поштовати?“ и сл. Овакве ситуације подстичу мозак да ствара нове везе у предфронталном кортексу, што помаже да се деца снађу у сложеним друштвеним интеракцијама.
Много онога што научници знају о овом процесу засновано је на посматрању игре код животиња, првенствено код паса, мачака али и код већине осталих сисара. Примећено је да и млади магарци имају склоност да се хватају једни за друге, ваљају се и боре по земљи попут штенади.
Дуго времена су истраживачи сматрали да је сврха овакве врсте грубе игре да се младе животиње припреме за лов или борбу. Али неке студије показују да то не мора бити једина сврха игре. Тако на пример, одрасле мачке лове мишеве и ако су као мачићи биле лишене таквих игара. Због тога неки истраживачи наводе да је главна сврха игре изградња социјалне интелигенције, која нам омогућава да на позитиван начин комуницирамо са другима. Проучавањем понашања пацова током игре, примећено је да пацови изражавају задовољство игром производећи карактеристичан звук који је назван „пацов смех“. Претпоставља се да код младих пацова игра покреће трајне промене у деловима мозга који се користе за размишљање и обраду друштвених интеракција. У овом испитивању пацова, откривено је да се игра одражава и на гене, тако што укључује и искључује одређене гене. Од 1200 гена који су мерени током испитивања, око једна трећина гена је значајно промењена након пола сата игре. Забележено је да игра активира читав неокортекс.
То не доказује да игра исто делује и на људски мозак, али оно што је заједничко је да игра помаже и људима и животињама да постану друштвено прилагођенији. Забележена је још једна заједничка карактеристика у начину играња међу врстама. А то је поштовање правила игре, да се игра поштено и не наноси бол другоме.
Дечија игра има још један додатни ефекат. Она помаже да се стекну вештине које омогућавају постизање бољег успеха у школи. У једној студији, истраживачи су открили повезаност између социјалних вештина деце у трећем разреду и учинка у осмом разреду. Поред тога, у овој студији се наводи и да земље које имају дуже паузе бележе боља школска постигнућа од оних са мањом паузом за игру.
Превод : Татјана Џодић, психолог и реедукатор психомоторике
Извор: npr.org