Интелигенција – једна од најчешћих тема када се говори о деци како у школском систему, тако и изван њега! Интелигенција и интелектуални потенцијал су, такође, најчешће истицана својства код детета. Њима се придаје највећи значај приликом сваког разговора са родитељима о њиховој деци, без обзира на то да ли се разговор води са психологом, наставником, колегама, пријатељима, родбином.
Када је реч о развоју интелигенције, постоје две сукобљене тезе – нативистичка и емпиристичка. Нативистичка теза приоритет у развоју интелигенције даје наслеђу, док емпиристичка истиче спољашњу средину као главни фактор у развоју интелигенције. Резултати досадашњих истраживања рађених на једнојајчаним близанцима показали су да нативистичка теза има предност у односу на емпиристичку. У оквиру овог истраживања, одабрани близанци су након рођења раздвојени и гајени у различитим социјалним условима. Затим су извршена потребна тестирања, која су показала да већи утицај на развој интелигенције (чак 60%) има фактор наслеђа него фактор спољашње средине. Како на наслеђе не можемо утицати, закључак је, дакле, да једино чиме можемо и треба да се бавимо јесу утицаји фактора спољашње средине у којој наша деца расту и развијају се.
Од тренутка када се роде, деца су окружена огромним бројем сензација које утичу на њихов развој. Родитељи имају могућност да обезбеде што стимулативнију средину за развој свог детета. Породица представља основну и најплодотворнију средину за развој дечјег самопоуздања и самопоштовања. Они представљају својства личности без којих нема дугорочнијег успеха, односно учења и развоја, ма колико велики били нечији интелектуални потенцијали.
Стручњаци препоручују да деца буду окружена са што више боја у првим месецима живота, па је жеља родитеља да читава соба за бебу буде розе или плава у старту погрешна. Окруженост бојама побуђује код деце у раном узрасту мождане активности. Играчке треба пажљиво бирати у складу са узрастом и пратити реакцију своје деце. У раном развоју детета најзначајније су физичка активност и моторни развој. Сви лекари препоручују да се деца удаље од ТВ екрана и мобилних телефона колико год је то могуће. Пустите их да пузе, трче, скачу, вежбају центар за равнотежу вртећи се у круг. Физичка активност поспешује развој можданих ћелија. На овај начин деца, такође, откривају свет који их окружује, опажају, упознају, закључују. Развијајте фину моторику код своје деце дајући им перлице да слажу, да ређају предмете различитих облика у одговарајуће калупе, да се играју пластелином. Учествујте са својом децом у игри. Уведите их у свет књига најпре кроз бојанке, јер то значајно утиче на развој графомоторике. Читајте са својом децом садржаје прилагођене њиховом узрасту. Не дозволите да деца буду пасивни посматрачи, уведите их у свет активног учења и учествовања. Читајући им бајке и басне, анализирајте ликове из литературе, њихове међусобне односе. Учећи их да се поставе у њихову позицију и разговарајући о њиховим осећањима, развијате им емпатију. Људи су социјална бића, зато је веома важно да ваше дете одраста у што богатијем социјалном окружењу. У свему томе велику улогу игра вршњачка група. Уведите их у социјални свет, не дозволите да ваше дете одраста само. Користите време које имате са својом децом изводећи их напоље да упознају свет у коме ће живети. Пропуштено време нећете моћи да вратите. Кроз читање и укључивање у вршњачку групу, значајно утичете на развој њихове социјалне и емоционалне интелигенције. Причајте са својом децом о односима које су остварили са другарима, учите их да разумеју и прихвате различитости. Трудите се да их научите да умеју да заштите себе од других, али и друге од себе. Дозволите им да падну, испрљају се и погреше. Једино тако можете развијати њихове животне вештине.
Ослушкујте своју децу, прихватите њихове могућности и ограничења, не постављајте превисоке циљеве који могу убити њихово самопоуздање и самопоштовање. Улога награде и похвале је веома битна, и мора бити у правом тренутку и у правој мери да би била делотворна. Радне навике, осећај одговорности, стрпљивост, истрајност и упорност развијају се у најранијем периоду, много пре поласка у школу. Деци треба пружити подршку, али и поставити границе. У најранијем узрасту научите их на обавезе које треба да извршавају свакодневно (распремање кревета, слагање својих ствари, прање руку пре јела, прање зуба, редовна исхрана, одлазак на спавање у исто време свако вече…). Ограничите им време које ће проводити крај ТВ екрана и рачунара. Водите рачуна о садржајима које гледају. На овај начин развијаћете њихов осећај одговорности, однос према извршавању обавеза, прихватање ограничења као саставног дела живота, а не неподношљиво стање из којег треба што пре изаћи. Развијајући ове вештине код свог детета, учинићете му велику услугу сутра када се укључи у школски систем, где постоји час од 45 минута, који захтева концентрацију, стрпјлење; где постоје одређена правила која треба поштовати, где се срећу друга деца коју треба разумети, и ауторитети које треба поштовати. Кроз друштвене игре, проблемске задатке, груписање предмета по сличностима или разликама, кроз играње асоцијација помажете им у развоју мишљења. Пустите их да сами размишљају, не радите то ви уместо њих! На тај начин они ће вежбати упорност, стрпљивост, истрајност, самосталност. Не убијајте њихову радозналост, одговарајте им на питања, учествујте у разговорима.
Полазак у школу представља велику прекретницу у развоју деце. Ви сте ту да их охрабрите, подржите, али не и да идете у школу уместо њих. Не размишљајте и не учите уместо њих. Пустите их да сами раде своје домаће задатке, да погреше, да сами стичу искуства. Једино тако могу развијати и користити сав свој потенцијал. Уколико будете учили са њима, штитили их од сваке проблемске ситуације и непријатности, њихов потенцијал се неће потпуно развити, јер им неће бити потребан. Остаће дубоко у њима, неискоришћен и успаван. Ниједног тренутка не заборавите да је свако дете индивидуа за себе. Не поредите своје дете са другом децом. Постаните свесни његових могућности и подржите га да оствари свој максимум. Похвалите труд, успех. Не тражите од своје деце више него што могу, јер тада неће моћи ни оно што би заиста могли. Уколико очекујете превише од свог детета, утицаћете лоше на развој његовог самопоуздања и на његову мотивацију. Са друге стране, ако ваше дете може много, а ви га награђујете за сваки најмањи извршен задатак, спутаћете развој његове амбиције и коришћење потенцијала који има.
Поред родитеља, велику улогу у развоју дечјих интелектуалних потенцијала имају наставници. Међусобна сарадња родитеља и наставника и заједничка подршка су оно што детету може донети добро. Разменом мишљења и искустава учинићете да обе стране боље упознају јаче и слабије особине детета, као и његове способности и вештине које поседује.
Један од основних задатака наставника јесте да добро упозна сваког ученика и да се опходи према њему подстицајно у складу са његовим способностима, уложеним трудом, истрајношћу. На тај начин наставник може да подстакне развој целокупног потенцијала одређеног ученика, а не само интелектуалног. Препоручује се избегавање репродуктивног учења кад год је то могуће. Треба подстицати децу на размишљање ради развоја критичког мишљења, индуктивног и дедуктивног закључивања, аналитичности. Сви већ знамо да мотивација игра највећу улогу у дечјем развоју. Децу треба подстицати да повезују ново градиво са већ стеченим знањем, са искуством, примерима из свакодневног живота. На овај начин деца усвајају новине путем активног учења, размишљања.
Данас се све више акценат ставља на пројектну наставу, кроз коју ученици обједињавају знања из више области. Препоручује се, такође, примена активног учења кад год је то могуће, групни облик рада, примена истраживачких задатака. Потребно је наставу учинити што креативнијом. На тај начин ће се будити креативност и мотивација за рад код деце и ученика. Како родитељи, тако и наставници не треба да изгубе из вида значај похвале која делује подстицајно. А она ће бити подстицајна једино ако је благовремена и у складу са уложеним трудом и степеном постигнућа.
Родитељи и наставници, потребно је да се заједно посветимо нашој деци, јер она су највећа лепота и благо које имамо. Посветити им се не значи ходати уместо њих, учити уместо њих, мислити и делати уместо њих. То не значи ни да треба очекивати од њих да остваре наше неостварене амбиције и снове за које сами нисмо имали времена, енергије, воље да остваримо. Потребно и довољно је: разумети их, упознати, подржати и подстаћи да расту и развијају се. Није успех добити по рођењу дете високог потенцијала. Успех је мотивисати своје дете такво какво је и подржати га да искористи свој максимум који му је по рођењу дат. Желимо вам пуно успеха на том тешком, али важном путу!
Извор: institut.edu.rs
Аутор: Јелена Брајовић, дипломирала је Психологију на Филозофском факултету у Београду 2012. године. Бави се саветодавним радом ученика, родитеља и наставника. Спроводи едукативне радионице и трибине. Обавља тестирања како у оквиру научних пројеката који се спроводе, тако и у сврху бољег познавања ученика и квалитетнијег посвећивања њиховом појединачном развоју и напретку.