Данас је у ресторану у ком радим била трочлана породица. Мајка, отац и син. Син има неки ментални поремећај. Forest Gamp и Rain Man су ми пали на памет. Нисам сигуран од чега тачно болује, па нећу да лупам. Али прича отежано и по погледу се може рећи да је чешће одсутан него присутан.
Оно што ме је фасцинирало је начин на који се његови родитељи односе према њему. Они га охрабрују да прича са непознатим људима. Упркос очигледним отежавајућим околностима које има, све време је изгледало као да му прија разговор. Тако се за мање од пола сата испричао са колегиницом која им је донела ручак, са куваром који је прошао поред њих, са менаџером ресторана, па чак и са директором хотела који је ручао за столом поред. На крају је дошао ред на мене.
Док сам односио тањире са њиховог стола, отац му је шапнуо да ме пита какве пите имамо. Момак ме је питао, а ја сам му укратко објаснио чари чоколадне пите, односно оне од банане и јабуке. Онда ми је рекао да он највише воли cherry pie али да је ретко где продају. Исту ствар сам три дана раније рекао колеги! Амери генерално жешће потцењују вишње. Рекао сам му да исто мислим и да је једна од ствари које ми недостају из земље из које долазим управо пита од вишања.
Питао ме је која је то земља.
Почео сам своју стандардну Desolation Raw besedu: Serbia, former Yugoslavia, Eastern Europe.
„А па знам за Србију. Одатле је кошаркаш Јокић, тенисер Ђоковић, а негде сам читао и да имате председника који је скоро лош као Трамп, је л’ да? Људи протестују против њега? Или медији које сам читао лажу? Медији некад раде то, знаш…“. Какав ли сам осмех имао тад, само он зна. „Да, да, све си у праву. Истина је да људи у мојој земљи протестују. Одакле знаш за то? Овде ме људи углавном питају да ли је у Србији хладно.“.
Насмејао се и рекао: „Сигурно зато јер мешају са Сибиром. Он је у Русији и тамо је хладно“. Рекао ми је да много чита. Одатле све то зна. Портали, књиге, има и киндл. Само јуче је прочитао целу књигу Исака Асимова. Питам га која му је омиљена књига. Каже Мали Принц јер он разуме људе који имају проблем са одрастањем. А он, каже, има тај проблем.
Вратио сам се послу под утиском. Размишљао сам о томе како неки људи немају нормалан живот, али немају ни нормално знање. Овај момак је суви геније. И док је био у тоалету, његов отац ми је пришао, захвалио ми се за разговор и извинио ако је био пренападан, али каже да његовом сину прија да прича са људима, него му једино треба почетни push, па је због тога ћале на почетку суфлирао оно у вези са питама. Насмејао сам се и рекао му: „Ваш син има све, нисам сигуран да му је било шта потребно. Радим у овом ресторану скоро годину дана, сретао сам разне људе, али не знам да ли сам икад причао са неким ко има бистрији ум. Најискреније. Стварно нема потребе за извињаваwем, било ми је задовољство“. Свако слово које сам му рекао сам и мислио. Ћале је скинуо наочаре, извадио из ока нешто што му је упало, једну руку ставио преко својих груди, тамо где је срце, а другом стегао моју и рекао „Thank you sir, from the bottom of my heart“.
Када су отишли, колегиница ми је рекла да им је рачун био 45$, а да су оставили напојницу од 55$. „How sweet is that?“ питала ме са осмехом. Рекох: „Sweeter than any pie we have“. Након што ми је то рекла, и ја сам морао да вадим неко труње из ока. Какви људи, каква недеља и све то баш у мом ресторану….
Аутор Vladimir Skočajić Skoča