Да ли се рађамо као табула раса која тек чека да буде исписана или смо од самог рођења генетски програмирани и закалупљени наслеђеним обрасцима, питање је које се у разним облицима од давнина постављало.
Већ погледом на једнојајчане близанце постаје нам јасна неприкосновена улога генетике у формирању организма, његових предиспозиција, па чак и карактера саме особе.
Међутим, ако исти ови близанци одрасту у потпуно различитим окружењима, што је већ небројено пута забележено, ствар се битно мења. Дакле, колико год нас гени одређују, ради се и даље о могућностима – да ли ће се нешто испољити или неће и у којој мери. Али како окружење може да утиче на нас? И да ли научено и стечено током живота нестаје са нама или наставља да постоји кроз следеће генерације?
Непосредни утицаји окружења
Околности под којима живимо и у којима смо одрастали свакако утичу на квалитет нашег живота. Па тако на пример одрастање у тешкој немаштини, изложеност неуротоксинима или запостављање у детињству остављају велики траг и често имају негативан утицај на емоционални и когнитивни развој детета. Познато истраживање спроведено још 1997. године је показало да деца одрасла у дому за незбринуте знатно касне у у физичком и менталном развоју, као и да су склонија озбиљнијим инфекцијама него што је уобичајено. Но, утицај спољашњих фактора може да се сагледа и са ведрије стране. Па рецимо, деца која одрасту у двојезичној средини често показују когнитивне предности у односу на своје монолингвалне вршњаке. Ове предности се, поред језичких способности, односе на способности одржавања и прилагођавања пажње, креативног решавања проблема, повећане менталне флексибилности, као и сагледавања ситуације на различите начине.
Генерације у нама
Дуго се искуство родитеља и даљих предака сматрало индиректним видом наслеђа, такозвано културно наслеђе. Па тако, све кроз шта је рецимо деда пролазио у свом животу, околним утицајима којима је био изложен, искуства, знања, страхови које је стекао сматрало се да једино могу да утичу на потомство кроз културно наслеђе – комуникацију и имитацију. Међутим, научници који се баве трансгенерацијско-епигенетским наслеђивањем увиђају да ситуација није нимало једноставна и да постоје многи фактори који утичу на квалитет живота појединца. Бројним истраживањима показано је да стечене особине и начин живота једне генерације могу да расветле поједине појаве у наредним генерацијама.
Рецимо, да ли је могуће наследити страх? Показно је да јесте. Научници на челу са Брајан Дијасом „истренирали“ су групу мишева да се боје мириса цвета трешње. Ово су постигли учењем путем условљавања – сваки пут када би мишеви добили благ електрошок били би окружени овим мирисом. Ово је, нимало зачуђујуће, након неког времена довело до тога да мишеви испољавају реакцију страха већ на сам мирис цвета трешње. Оно што је интересантно јесте да су њихови потомци, иако никада изложени овом мирису, постали уплашени и анксиозни када би га осетили. Још интересантније је то да је ово понашање примећено чак и када су мишеви били зачети вантелесном оплодњом, што искључује било какву могућност социјалног учења.
Давне 1985. примећено је да потомци жртава холокауста, иако му сами никада нису били изложени, испољавају симптоме трауме. Много свеобухватније и потананије истраживање нам даје увид у овај фасцинантан феномен трансгенерацијског наслеђивања.
Колико смо стварно своји?
Шта за нас сва ова открића заправо значе? Можемо ли бар мало мудрости из њих да извучемо? Иако још много тога остаје да буде откривено и расветљено, имамо довољно знања да наш живот сагледамо из шире перспективе. Јер нисмо усамљеници у океану времена и простора, већ се прожимамо са околностима и животима, далеко ван нашег домашаја. Иако нам је самим рођењем много тога дато, морамо чешће да се присетимо да за стварање околности и будућности какве желимо, једино активним учешћем у животу можемо нешто променити. Владета Јеротић често каже: „Човек је дат и задат“ . Дакле човек је дат природом, околностима, наслеђем, али је и задат. Себи од себе задат. Најлакше је окривити, и препустити одговорност другима, чак и онима који више не постоје… Иако се у нама преплићу наслеђа предака и нашим животом нагомилана искуства, одговорност је и даље на нама јер могућност избора је оно што нам увек преостаје. Све и да смо ништа више до гомиле неурона као што каже Францис Крик или како би Ричард Докинс рекао машине која преносе гене, окружење нас, чини се, драстично обликује. А ко је онај који бира окружење? И чије окружење ви бирате?
Аутор текста: Ива Рајовић
Извор: НТЦ учење
Ние не сме така хомогенни като някои други групи, каквито са например баските, евреите – ешкенази или пък българските роми, които последни са дошли в Европа и са си отделна група. Искам да уточня, че наследствените болести се дължат на дефекти в гените, докато изследванията, които коментирахме по-горе са по варианти на митохондриалната ДНК и Y хромозомата в извън генните пространства и нямат пряко отношение към генетичните болести.