Ako je nekad standard bila gvozdena disciplina, da li se danas pod vaspitanjem deteta podrazumeva da mu češće gledate kroz prste, postavljate niže granice, dajete mu da jede sladoled onda kad bi trebalo spanać, i pre svega hvalite ga i kad za to nema realnih osnova? U časopisu „Psihološka nauka“ nedavno je izašao tekst koji tvrdi da deca sa niskim samopouzdanjem mogu da imaju posledice ako ih preterano hvalimo, posebno kad to ne zaslužuju. To može da učini više štete nego dobra
Neki roditelji su jednostavno stvoreni da budu – roditelji. Kad ih vidite sa decom, steknete utisak kao da su se celog života obučavali samo za tu ulogu. Tada se zapitate da li se ona uči ili je to nešto u našem genetskom kodu, pa kao što imate dobre muzičare ili slikare, tako imate i dobru mamu i dobrog tatu. Svi ćemo se otprilike složiti šta podrazumevamo pod dobrim. I kad vidite kako se majci ozari lice kad joj dete prvi put poleti u zagrljaj, ili oca kad ga njegova princezica uhvati za ruku, možda se i sami raznežite. Ali, da li ta idilična slika podrazumeva da će neko zaista biti dobar roditelj, pedagog i učitelj svome detetu kako ono bude odrastalo? Njih kad pitate, oni uvek kažu „pružio sam svome sinu ili ćerki sve što sam mogao“. Deca zaista traže posvećenost, vreme, pažnju i odricanja. Retki su oni koji će sesti i reći, okej, mene mrzi da 24 sata dnevno budem tata ili mama. Ipak, jedan vrlo duhovit muškarac u svom blogu priznao je da „iako voli svoju decu, ali ne ume da uvek bude taktičan prema njima“.
„Neki su jednostavno blagosloveni time da se ozare kad god dete učini nešto simpatično. Naravno da se obradujem kad mi ćerka priđe i kaže ‘tata ovo si ti, ja sam te nacrtala’, ali kad vidim kako to izgleda pitam se da li sam to ja? Pa to je obično smeće, sine. Noge mi ne rastu iz glave i nemam toliko ogromnu glavu, niti plav nos. Naravno da to neću da zalepim za zid, neću da doživim noćnu moru kad se probudim iz popodnevne dremke. Savest što sam ponekad grub umirio sam tekstom iz časopisa ‘Psihološka nauka’, koji je dokazao da čak ni deca sa niskim samopouzdanjem mogu da imaju posledice ako ih samo i preterano hvalimo, posebno kad to ne zaslužuju. To može da učini više štete nego dobra, jer će teško biti motivisani da to učine ponovo“.
Decu ne možete da prevarite. Naravno, svakome prija kad ga pohvale, što je pokazala i studija iz 2011, kada su klinci na pitanje šta bi više voleli – da budu pohvaljeni ili da popiju sok, omiljenu hranu ili dobiju džeparac, izabrali – pohvalu.
Ako je nekad standard bila gvozdena disciplina, da li se danas pod vaspitanjem deteta podrazumeva da mu češće gledate kroz prste, postavljate niže granice, dajete mu da jede sladoled onda kad bi trebalo spanać, i pre svega hvalite ga i kad za to nema realnih osnova? Da li je našoj deci u ovom vremenu potrebno više pažnje i više maženja?
Urednik Gradskog programa Studija B Sanja Lubardić svesna je da je jedna od onih danas, kako kaže nažalost, retkih roditelja koji za svoje dete nikada ne traže poštedu i protekciju, nego uvek teži zadatak, oštriju kaznu u školi, ulaganje truda u sve što radi. Kaže da je strožija prema ćerki nego što su njeni roditelji bili prema njoj, zato što misli da je roditeljska dužnost ne da štiti i sklanja dete od problema, nego upravo suprotno: da od nje “napravi“ sposobnu i jaku ličnost, koja će biti snalažljiva i samostalna u raznim životnim uslovima.
„Promene u svetu su danas vrlo brze: niko ne zna da li će sutra imati stan ili posao, kao što ne znamo ni da li će za šest meseci neko od nas postati ministar. A dete mora da se snađe, i onda kada ne bude nikoga da mu pomogne. Samopouzdanje se ne stvara našim lepim rečima i pohvalama, nego gradnjom svesti kod deteta da ono zaista jeste dobra i vredna osoba, bez obzira na to da li mu neko hrani sujetu ili ne. Dete koje ima suštinsko samopouzdanje uvek ćete prepoznati po tome što je smirenije i vedrije od vršnjaka“, kaže Sanja a svoju odluku da detetu postavlja ograničenja slikovito objašnjava:
„Put do pakla popločan je dobrim namerama’ – tako ja vidim neostvarene roditeljske ambicije koje projektuju u svoju decu. Znam mnogo nesrećnih pravnika, lekara, inženjera, koji solidno zarađuju, ali pate što nisu umetnici. Ali, opet, znam i one koje su roditelji pustili da idu lakšim putem, pa se danas zajedno kaju. Treba naći meru i dete samo psihološki i emotivno ‘pridržavati’ da ne padne“.
Sanja ističe da ne veruje u „roditeljski osećaj“ jer se ne bavimo decom dovoljno pa i ne poznajemo dobro njihov karakter i reakcije. Ona kaže da je dobro imati principe i postavljene granice koje se ne prelaze.
„Na primer: dete nikada, ali nikada ne sme da udari ili viče na roditelja, nema scena na ulici, ne traži se kupovina onoga što ne možemo da priuštimo… I u tome treba istajati, uvek i po bilo koju cenu. Najlakše je dete pokvariti sopstvenom slabošću i lenjošću, jer popuštanje u suštini i jeste to – onaj trenutak kada nas mrzi da se dalje borimo za jednog zdravijeg čoveka.
Popustiti detetu i razmaziti ga nije znak ljubavi, nego upravo suprotno – znak da nam nije dovoljno stalo i da nas samo zanima da problem sklonimo danas, a sutra…to će već biti tuđa briga. Zato se ne libim se da pitam stručnjake sve ono što ne znam, a ne znam ništa dok sama ne doživim ili me neko ne nauči. Na moj odnos prema ćerki i smanjenje prekomerne roditeljske brige presudno je uticao dr Svetomir Bojanin, nadaleko najbolji dečji psihijatar, koji me je naučio da moram da budem čvrsta, ali blaga, da je pažljivije slušam i oslobodim svega onoga što nameće sredina i trend. U trenutku kada nisam bila sigurna kojim putem dalje da krenemo – moderno, tradicionalno ili totalno slobodno vaspitanje, posavetovao me je da je najsigurniji put ipak vrlo blizu naših tradicionalnih normi. Ali je najvažnije to što mi je pokazao da pred sobom imam čoveka kojeg moram da slušam i poštujem, a ne nekog svog klona ili igračku“.
Porodični psihoterapeut Ljiljana Filipović kaže da dobro vaspitanje i odgajanje deteta zaista porazumeva postavljanje granica i ističe da je to moguće uraditi od veoma ranog uzrasta. Ona ukazuje na činjenicu da deca sama traže da budu vaspitavana i da im se odrede granice, a to čine tako što testiraju gde su te granice i koliko smeju da ih pređu. „Moraju da postoje stroga pravila, ona oko kojih neće biti pregovora. Na primer, vreme kad su obroci, kad se ide na spavanje, kako se ponaša za stolom, kako se dete odnosi prema urednosti i raspremanju igračaka…“, kaže Ljiljana Filipović, i objašnjava da je normalno da dete kritikujemo ukoliko ih prekrši.
„Kritika ne mora da podrazumeva grubost, već konstruktivnost, a to znači primenu sledećih koraka: prvi, da se prvo pohvali detetovo ponašanje, recimo ako je izmrvio ili prosuo nešto, rečima ‘ti si inače uredan.’ Onda ga u drugom koraku ‘kritikujemo’, ali ne ličnost, nego ponašanje: “sad kad si to izmrvio/la, ja sam razočaran/a i nezadovoljan/a’. Treći korak porazumeva da se jasno i konkretno kaže šta se očekuje od deteta: ‘da budeš uredan’. Tu se dete poziva na empatiju, a ne etiketira se smotan si/debeo si/trapav si. Te ‘ti’ kritike koje etiketiraju su potpuno neproduktivne jer dovode do otpora i dete tada ima potrebu da se inati. One zatvaraju komunikaciju, stvaraju odbojnost čak i kod odraslih osoba i ne motivišu na promenu, za razliku od ja poruka“.
Naša sagovornica kaže da se roditelji ustručavaju da koriste „ja“ poruke jer misle da gube autoritet ali ako dete dobija mnogo etiketa, steći će lošu sliku o sebi i može izgubiti samopouzdanje, a drugo, može usvojiti pogrešan model etiketiranja, u odnosu na sebe i druge. Mi se pođednako loše osećamo kad sebe etiketiramo kao kad nas etiketiraju drugi.
„Pohvala mora da bude realna, to znači ne da se dete hvali za svaku sitnicu, već kada savlada radnju koja je postavljena kao cilj. Npr. kad uči da vozi bicikl, nećemo ga hvaliti čim sedne na bicikl, već kad bude naučio da drži ispravno volan ili ravnotežu i slično. Ako nešto što dete radi nije dovoljno dobro, treba mu ukazati na greške, ako npr. precrtava neku sliku i to nije učinio dobro, onda ćemo mu to i reći. Ako ga previše hvalimo, steći će nerealnu sliku o sebi, i kad se prvi put susretne sa kritikom u susretu sa vršnjacima u dečjem kolektivu, doživeće to kao veliki poraz, ili ozbiljan problem“.
I nije dovoljno samo postaviti ciljeve, već naći njihovu pravu meru. Možda mnogi misle da je njihovo dete genijalno ili da treba da iskoristi svoj puni potencijal, ali to ne znači da će uspeti ako ga gurnemo preko svih granica. Ali, nije dobro ni biti previše popustljiv prema mališanu ni u ovoj sferi. „Roditelji koji postavljaju niske zahteve dovode do toga da se deca isfrustriraju prilikom prvog neuspeha, ali detetu škode i onda kada mu postavljaju previsoke ciljeve, jer možda precene dete i njegove kapacitete, što čini da se ono oseća neuspešno i obehrabreno.
Bitno je imati realnu sliku o detetu njegovim potencijalima i sposobnostima, i ako roditelj to ne ume da proceni, treba da se obrati stručnjacima, ili vaspitačima. Pogubna su i poređenja sa drugom decom, bilo u porodici ili sa vršnjacima jer se tako stvaraju rivalski odnosi“.
U Srbiji je iskustvo, kaže Ljiljana Filipović, da se deca nedovoljno hvale, češće kritikuju nego pohvaljuju, pa zato i imamo veliki broj odraslih koji ne umeju da prime kompliment. „Ako je roditelj stalno grub, osoran, viče, naravno da će dete imati emocionalne posledice, najmanje nedostatak samopouzdanja, ili će samo postati zatvoreno ili agresivno po uzoru na njih. Nije problem ako roditelj ponekad bude grub ili se izviče na dete jer svi roditelji greše, nekad manje, nekad više, ali je strašno ako se to događa u kontinuitetu. Povremene greške neće ostaviti posledice, ali stalna agresivnost hoće. Poruka roditeljima je da uče o roditeljstvu jer su izazovi koji napolju čekaju decu izuzetno veliki“.
Piše Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik