Vaspitanje: Oko čega se spore pedagozi i psiholozi?

februar 1, 2015

Ko i kako treba da vaspitava dete i u kom uzrastu ono treba da stekne elementarno vaspitanje, pitanja su oko čijih se odgovora danas pedagozi i psiholozi skoro u potpunosti slažu. Ipak, postoji jedno oko kojeg se spore:
razmazena-deca-600x320Da li je blago fizičko kažnjavanje “kada je potrebno” neizbežan instrument procesa podizanja deteta? Tek ona mudro šaljiva misao Duška Radovića: “Tucite svoju decu čim primetite da liče na vas” danas je, isto kao i nekada metafora, čini se još aktuelnija nego u vreme kada je nastala.
A suština je da kao roditelji mnoge stvari radimo intuitivno i vrlo retko razmišljamo o vaspitanju svog deteta, danas najrađe i u dominantnom stilu, svaljujući krivicu na drugoga. Razloga za to ima puno, ali ne i opravdanja. Od svakodnevne sizifovske borbe za dinar, akumuliranog umora, do nedostatka vremena i na prvom mestu, znanja. Da, ipak ima nade, bar što se osvešćivanja potrebe za sticanjem roditeljskih znanja i veština tiče, svedoče uvek izuzetno dobra posećenost tribina na ovu “usijanu” temu, bilo da je organizuju “batinoborci” ili njihovi protivnici.
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević kao jedan od glavnih zagovornika blagog fizičkog kažnjavanja dece smatra da ono ima svoju bitnu ulogu u vaspitavanju. Takođe, misli i da ne postoji pravilo po kojem svaki roditelj treba da udari dete.
–  Oko 30 odsto roditelja podigne dete a da ga nisu udarili i onda kažu: Mi smo primer da tako može… Ali to je ipak individualno iskustvo – kaže Milivojević. Kako je nedavno rekao i u Kulturnom centru Novog Sada, na tribini naslovljenoj “Dete i kazna”, pomenuti zakonski predlog je štetan:
– Telesna kazna nije nasilje, nije zlostavljanje i u 151 zemlji sveta je dozvoljeno. Postoji razilika između zlostavljanja, koje os­tavlja posledice, i kažnjavanja za koje nije utvrđeno da prizvodi loše efekte.
Na drugoj tribini (Fizičko kažnjavanje dece: uzroci i posledice), održanoj polovinom januara na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, čulo se da fizičko kažnjavanje može biti delotvorno ali kratkoročno, sa posledicama koje ne moraju da proizvode ni zdravog pojedinca, niti zdravo društvo.
– Vekovima se vaspitavanje skoro u potpunosti poistovećivalo sa negativnim i res­tri­kti­vnim pojmom discipline oslonjenim isključivo na spoljnu kontrolu: autoritet i neprijatna sredstva: uvreda, telesna kazna, jer se verovalo da podčinjavanje i bol predstavljaju jedini put usavršavanja – rekla je tada profesor dr Jasmina Klemenović sa Odseka za pedagogiju Filozofskog fakulteta, objasnivši da savremeno humanistički usmereno vaspitanje preferira pozitivnu disciplinu i disciplinovanje koje uključuje razumevanje, slobodu izbora i vodi razvoju samodiscipline.
Da nema jedinstvenog pogleda na ulogu fizičke kazne u vaspitavanju dece potvrđuju nam reči profesora dr Marije Zotović Kostić sa Odseka za psihologiju novosadskog Filozofskog fakulteta:
– Nesigurnost u pogledu opravdanosti fizičkog kažnjavanja i u svetu opstaje uprkos nekoliko dekada istraživanja. Prisutne su dve osnovne perspektive. Prva bezuslovno zabranjuje upotrebu fizičkog kažnjavanja. Tako je u 32 zemlje zakonom zabranjeno svako fizičko kažnjavanje dece od strane roditelja.
Druga perspektiva dozvoljava upotrebu blagog oblika telesnog kažnjavanja – pljeskanje. Pljeskanje podrazumeva udaranje otvorenim dlanom po zadnjici ili ekstremitetima bez nanošenja telesne povrede – kaže profesor dr Marija Zotović Kostić.
Predlog za praksu u kompleksnom i zahtevnom procesu vaspitavanja čuli smo od psihologa dr Nevene Buđevac, docenta na Učiteljskom fakultetu u Beogradu:
– Umerena kontrola dečjeg ponašanja uz emocionalnu toplinu podrazumeva da postoje jasna pravila i da dete zna šta je dozvoljeno i poželjno ponašanje, a šta nije – ističe Nevena Buđevac. – Dete će uvek ispitivati/proveravati gde su granice do kojih može da ide. U nekim slučajevima potrebno je primeniti kaznu. Na primer, ako se sa detetom dogovorite da će poštovati neko pravilo, a ono ga krši.
S druge strane, ograničenje kazne je da je ona samo privremeno delotvorna i najčešće sprečava neko ponašanje samo dok postoji pretnja/mogućnost da će ponašanje biti kažnjeno. Takođe, kazna govori detetu šta ne treba da radi, ali ne i šta treba. I na kraju, izaziva bunt kod dece. Zbog toga je bolje primenjivati nagradu, a kaznu samo onda kad je neophodno. Ukoliko pod primenom fizičke sile podrazumevate da u situaciji kada vidimo da je dete ugroženo jer se, na primer, približava usijanoj ringli, uhvatimo dete i udaljimo ga od ringle, onda je to svakako opravdano i neophodno. Korišćenje batina nije opravdano.
Vladimir Crnjanski
 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama