Постоји више разлога који говоре у корист предлога Његове Светости Патријарха Иринеја да веронаука треба да постане обавезан предмет. Први и најзначајнији је да би обавезност предмета какав је веронаука попунила огромну празнину која постоји у савременом школству и која се поражавајуће одражава на формирање младих генерација које су обухваћене нашим школским системом – каже у разговору за Данас протојереј ставрофор Владимир Вукашиновић, професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.
О каквој празнини је реч?
– Реч је о томе да је наше школство наставивши да образује престало да васпитава. То није тешко разумети. Време у коме живимо, у коме се класичне слике света и човека агресивно потискују на друштвене маргине, гурају у сферу такозваног приватног, а идеолошке визије распадају у прах и пепео пред нашим ногама, губи могућност дефинисања одређеног система вредности и погледа на свет који би ђацима давао одређене моралне оријентире. Најдубља рана наше школе стога није вишак часова или недостатак ваннаставних активности него својеврсни етички минимализам и релативизам, који се дотакао и њених учионица, и коме се управо веронаука својим садржајем супротставља. Без ње, и без сличних предмета који претендују, не само на образовање него и на васпитање ђака, ми нашу децу, ко свесно и намерно, ко несвесно и неодговорно, препуштамо безоријентисаности урушеног друштва и његових сломљених система вредности у коме могу да бирају хоће ли своје парове тражити на фармама или преживљавати по којекаквим Малдивима таме и бесмисла.
Да ли се, по Вашем мишљењу, иза предлога министра просвете да се учење веронауке и грађанског васпитања сведе на четири године, крије тенденција избацивања верске наставе из школа?
– Немогуће је са потпуном мером извесности одговорити на Ваше питање тако да, нажалост, морам остати у сферама претпоставки и очекивања. Искрено се надам да се иза предлога министра Вербића не крије нешто друго, поготово не такав дискриминаторни план који би већинском делу наше популације (овде наравно не мислим ни на етничку, нити на конфесионалну већину него на већину оних који желе да слушају верску наставу) радикално смањио или укинуо право на верско образовање и васпитање у школама. Такође ми је тешко да поверујем да би било ко други у Влади Србије свесно неговао политику скривених агенди на овако важном и деликатном пољу. Чини ми се да је овде пре реч о личном ставу министра Вербића, који је он, из њему знаних разлога, као својеврсни пробни балон пустио у небо српске јавности, а који је успео да у великој мери узбурка духове у ове празничне дане.
Како гледате на предлоге да овај предмет буде замењен историјом религије или да постоји јединствен предмет уместо да свако учи о својој вери?
– Чини ми се да овакви предлози почивају на темељном неразумевању циљева верске наставе. Они су, барем се мени тако чини, двојаки. Секундарни циљеви подразумевају учење о самој вери, али се на том процесу давања и усвајања информација о одређеној верској доктрини и њеној историји смисао верске наставе не исцрпљује. Да је реч само о усвајању знања овај би предлог био умесан пошто је, сложићемо се, боље знати више него мање. Међутим, примарни циљеви верске наставе одлазе даље од тога. Они за циљ немају само да науче децу податке о Богу, да им говоре о Богу, него да децу науче да говоре Богу, да живе у његовом присуству и да се понашају у складу са овим. Верска настава се одвија у учионици али се полаже у породици, на улици, у друштву на сваком месту. Зато је њен суштински циљ да уведе ученике у стварни однос са Богом и другим људима, да пружајући један конкретан систем вредности у оквирима информација које се усвајају на часовима и охрабри их да те вредности примењују у свакодневном животу. Дакле, послужићу се Вашим питањем, да живе историјско данас своје религиозности.
У реаговању СПЦ на предлог министра просвете се истиче да су верска настава и грађанско по садржају слични и комплементарни. Да ли је могуће, рецимо, од два направити један предмет који би слушали сви ђаци?
– Мислим да ни једна ни друга „страна“ немају таквих амбиција. Указивање на комплементарност и сродност ових предмета, о којима се говори у саопштењу Светог Архијерејског Синода нема за циљ њихово спајање. Оно говори о томе да свако, у складу са својим погледом на свет – дакле, без приморавања и наметања, може да одабере место и начин на који ће учити о примењивању хуманих вредности, људске солидарности и поштовању људских права и слобода. Али и да нико нема права да децу лиши права на то да се са оваквим феноменима упознају током свог целокупног основног и средњег школовања, не у фрагментима разбацаним по осталим предметима, нити у зависности од личне иницијативе и ентузијазма других наставника, него у посебним и само томе намењеним предметима.
Да ли је током претходних 15 година веронаука испунила прокламоване циљеве или је Српска православна црква пропустила прилику која јој је пружена?
– На ово питање није лако одговорити из више разлога. Најкрупнији од њих је тај да је меривост „успеха“ оваквих предмета куд и камо сложенија него у неким другим случајевима ако је уопште могућа. Којим ћемо аршинима мерити „испуњеност прокламованих циљева“ како сте је Ви назвали? За то не постоје тестови и класични показатељи. Неки се, сигурно, морају узети, али се бојим да ће све оно што буде брзо и лако мериво показати само спољашњу и површну слику о томе. Резултате верске наставе нећемо мерити него сагледавати у годинама које су пред нама у животима оних који су је слушали. То ће бити много важнији тест од сваког који бисмо ми сада могли да извршимо. Што се другог дела Вашег питања тиче морам да Вас подсетим на чињеницу да веронауку у Србији не изводе само вероучитељи СПЦ тако да је „прилика“ о којој говорити омогућена свим традиционалним црквама и верским заједницама, а не само њој. У којој мери су друге цркве и верске заједнице искористиле или пропустиле поменуту прилику није на мени да судим. Што се СПЦ тиче могу да кажем да је на овом плану учињено доста тога. Најпре су на Православном богословском факултету школоване и стручно припремљене генерације вероучитеља и у циљу њиховог континуираног образовања основан Катихетски институт на њему. Чак је у недавној акредитацији Факултета читав један смер намењен посебном образовању вероучитеља. Такође се одржавају редовни семинари по унутрашњости, објављују часописи посвећени раду вероучитеља, континуирано надгледа и коригује њихов рад… Све то показује да је питање унапређивања верске наставе за СПЦ питање високог приоритета.
Порука младима
*Која је Ваша порука младима, али и другим грађанима поводом Божића?
– Поруку свим грађанима извукао бих из древне хришћанске химне која се столећима пева у црквама Истока и Запада, а која гласи: Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља!Ових неколико речи све нас подсећају на то да је жива вера у Бога коме се молимо, кога славимо, претпоставка мира и добре воље међу људима и да без те и такве вере ови циљеви не могу бити стварно и дугорочно остварени, ма колико се они којима вера и самим тим верска настава нису блиске, трудили да покажу супротно. Младима бих поручио да таквог Бога, такву веру и такве идеале могу да упознају на часовима веронауке и позвао их да их слушају.
Извор: Данас