Строги смо према себи – ако нисмо довољно брзи,
кад не урадимо оно што смо рекли да ћемо и када ћемо,
кад мислимо да ништа што урадимо није довољно добро.
Вичемо на себе у себи када се спотакнемо,
када нам загори млеко
или кажемо погрешну реч
погрешној или правој особи.
Сећам се татиних речи да не морају сви планови да се остваре,
да је то у реду,
да је добро када се неки планови мењају,
јер живот није исцртана мапа наших граница,
успона,
проверених и утабаних стаза;
да не можемо очекивати да ће неке улице заувек остати широке,
а потоци питоми;
да је добро пустити се некад низ реку,
попети се на планину или бар брдо
и кад не видимо каква је стаза за повратак.
И да ли уопште постоји.
Имам на уму и мамине речи
да је добро правити планове,
да је добро маштати о томе шта све можемо,
да је добро желети
и много
и лепо
и нестварно.
И да не треба да будемо строги према себи
ако не постанемо баш оно
што смо мислили да ћемо постати.
Некада постанемо много више од тога.
Неочекивано. Боље.
Зато вежбамо да не говоримо
пашћеш
повредићеш се
разболећеш се.
Вежбамо да не програмирамо и не обесхрабрујемо.
Волим те.
Можеш ти то.
Ти си храбра и добра девојчица. Храбра и добра.
Верујем у тебе.
Заслужујеш.
И мени је било тако кад сам била мала.
Важна си.
Постоји могућност да заувек останеш дете. Открићу ти тајну.
Хоћеш ли да чуваш моју тајну?
Молим те, додај ми кашику.
Хвала ти што си ми помогла.
Дођи да се загрлимо. Јако.
Слушам те.
Поносна сам на тебе.
Много смо лепи на овом твом цртежу.
Волим кад разговарамо.
Дивно причаш приче.
Да, мислим да можемо да спасемо и дрвеће и људе.
У реду је да будеш тужна понекад. И узнемирена. И бесна.
Имаш сјајне идеје.
Како ти је то пошло за руком? Научи и мене.
Шта мислиш о овоме?
У реду је погрешити.
Можеш постати шта год желиш. Ако јако желиш.
Загрли ме најјаче што можеш.
Волим те највише на свету. Секу и тату, нашу породицу. Највише на свету.
И да, у праву си била јуче. Ако кажемо свим људима да захваљујући дрвећу дишемо и живимо, спасићемо свет.
Извор: letnjeigraliste.com