Strogi smo prema sebi – ako nismo dovoljno brzi,
kad ne uradimo ono što smo rekli da ćemo i kada ćemo,
kad mislimo da ništa što uradimo nije dovoljno dobro.
Vičemo na sebe u sebi kada se spotaknemo,
kada nam zagori mleko
ili kažemo pogrešnu reč
pogrešnoj ili pravoj osobi.
Sećam se tatinih reči da ne moraju svi planovi da se ostvare,
da je to u redu,
da je dobro kada se neki planovi menjaju,
jer život nije iscrtana mapa naših granica,
uspona,
proverenih i utabanih staza;
da ne možemo očekivati da će neke ulice zauvek ostati široke,
a potoci pitomi;
da je dobro pustiti se nekad niz reku,
popeti se na planinu ili bar brdo
i kad ne vidimo kakva je staza za povratak.
I da li uopšte postoji.
Imam na umu i mamine reči
da je dobro praviti planove,
da je dobro maštati o tome šta sve možemo,
da je dobro želeti
i mnogo
i lepo
i nestvarno.
I da ne treba da budemo strogi prema sebi
ako ne postanemo baš ono
što smo mislili da ćemo postati.
Nekada postanemo mnogo više od toga.
Neočekivano. Bolje.
Zato vežbamo da ne govorimo
pašćeš
povredićeš se
razbolećeš se.
Vežbamo da ne programiramo i ne obeshrabrujemo.
Volim te.
Možeš ti to.
Ti si hrabra i dobra devojčica. Hrabra i dobra.
Verujem u tebe.
Zaslužuješ.
I meni je bilo tako kad sam bila mala.
Važna si.
Postoji mogućnost da zauvek ostaneš dete. Otkriću ti tajnu.
Hoćeš li da čuvaš moju tajnu?
Molim te, dodaj mi kašiku.
Hvala ti što si mi pomogla.
Dođi da se zagrlimo. Jako.
Slušam te.
Ponosna sam na tebe.
Mnogo smo lepi na ovom tvom crtežu.
Volim kad razgovaramo.
Divno pričaš priče.
Da, mislim da možemo da spasemo i drveće i ljude.
U redu je da budeš tužna ponekad. I uznemirena. I besna.
Imaš sjajne ideje.
Kako ti je to pošlo za rukom? Nauči i mene.
Šta misliš o ovome?
U redu je pogrešiti.
Možeš postati šta god želiš. Ako jako želiš.
Zagrli me najjače što možeš.
Volim te najviše na svetu. Seku i tatu, našu porodicu. Najviše na svetu.
I da, u pravu si bila juče. Ako kažemo svim ljudima da zahvaljujući drveću dišemo i živimo, spasićemo svet.
Izvor: letnjeigraliste.com