Ухватите себе како се расправљате са том малом особом која звучи веома зрело, али је заправо врло незрела у свом развоју. Тестира вас на начине на које нисте ни знали да је могуће. Али, ваша деца су слична вама у неку руку, било по личности или темпераменту. Ове ваше заједничке карактеристике су део онога што њима олакшава да се играју са вашим стрпљењем.
Добре вести су да смо ми одрасли зрели и да ми можемо себе да извадимо из лошег тренутка и понесемо се примерено у стресној ситуацији. Ово је оно чега у тим тренуцима, када бисте радије повикали, треба да се сетите:
Сетите се да су деца мала
Ово изгледа једноставно, али понекад је много теже него што звучи. Ми смо по цео дан око деце. Знамо шта њихов мали језик значи, знамо шта (већина) плакања и кукања сигнализира. Колико то било добро, то значи да понекад заборавимо колико су мали и незрели.
Чак и тако мала, наша деца толико могу да ураде – да се пентрају на разна места, слушају приче, цртају и играју се. Током дана, међутим, и она морају да прођу кроз много промена и управљају комплексним људским интеракцијама.
У неком моменту, она то једноставно више не могу и изгубе се. То је тренутак у ком треба да се сетимо колико су наша деца заправо мала и дозволимо им да то и покажу. Само када ово имате на уму, то даје други поглед на све тантруме и кукање.
Како би ауторка књига о дечијем развоју Џенет Линсбури рекла – „Током раног узраста, наше најреалније очекивање је нереално. Ако очекујемо лудило, много је лакше остати нормалан и смирен.“
Бројте
Сви смо барем једном чули савет да, као родитељи, треба да бројимо до десет да бисмо се смирили. Ово може да упали, али још ефикаснији може бити трик бројања са децом.
Није ствар у томе да се ограниче дечије емоције, та стратегија не помаже. Деци треба дати шансу да поправе своје понашање.
На пример, ако ваше дете ради нешто што је против правила и не престаје после више опомена са ваше стране, можете почети да бројите. Реците нешто попут „Бројим до три, и ако не престанеш да се пењеш по намештају, идеш у казну“ (наведите ону коју ви сматрате адекватном мером).
Иако јако једноставна, и вероватно су је користили и ваши родитељи, ова тактика је ефикасна код мале деце јер одговара њиховој ограниченој зрелости.
То им даје време да процене и обраде ситуацију. Понекад заборавимо да малишанима треба више времена да обраде информације него нама. Ово им даје мало времена да размисле о ономе што раде пре него што предузмете следећу акцију. Ова тактика помаже и вама јер можете да останете смирени и не почнете да вичете.
Разумите зашто викање не функционише
У тренуцима налета нервозе, викање обично излази из наших уста као ватра, а да нисмо заправо ни размислили о утицају такве реакције. Размислите само на тренутка како се ви осећате када нека друга одрасла особа виче на вас? Тужно? Уплашено? Љуто? Сада покушајте да те емоције ставите у тело малог детета. Не баш пријатно искуство, зар не?
Истраживања показују да људи имају тенденцију да се боље сећају речи које су изговорене у неутралном тону него оних које су изговорене тужним тоном.
Из истраживања, и искуства, знамо да је викање контрапродуктивно. Психолози су показали да људи, укључујући и децу, имају много више проблема да запамте ствари или когнитивно добро функционишу када је њихов мозак преплављен стресним емоцијама попут анксиозности или страха.
То је разлог зашто је мање вероватно да ће дете испунити вашу команду када је викнете. Само сазнање да је викање неефикасно може бити довољно да вас натера да направите паузу пре него што настане вербална паљба.
Одвојите мало времена за повезивање
Баш као и одрасли, и деца се понекад лоше понашају када се осећају искључено од стране оних који их воле. Када се свађате са партнером, да ли осећате да можете да дате све од себе на послу? Вероватно не. Деца су исто таква.
Викање не помаже да се људи осећају повезано, али квалитетно време и те како да.
Када једном прође тензија, често помаже провођење времена један на један са дететом како бисте средили односе. Имајте у виду да деца, за разлику од одраслих, можда неће имати вербалну или еотивну зрелост да кажу да им је потребно време са вама. Уместо тога ће можда мало побеснети. То треба да вам је знак да одвојите мало времена и смирите ситуацију и радите нешто што ваше дете воли.
Игра је заиста најбољи начин да се поново повежете са својом децом.
То не мора да буде ништа грандиозно – можда само неколико минута фокусиране игре са коцкицама или слично. Ако ваше дете ужива да боји и прави разне стварчице, онда мало рада на неком пројекту може бити пун погодак. После тога ћете видети да сте и ви и ваше дете мање напети и мрзовољни.
Уз мало труда, контроле и неколико добрих стратегија, викање не мора да постане стални аспект вашег родитељства.
Аутор текста је Ејми Веб, доктор наука која је сада домаћица и одгаја два малишана. На свом блогу Тхе Тхоугхтфул Парент, преноси академска истраживања о дечијем развоју родитељима. Не тврди да је гуру за родитељство већ више преводилац академских истраживања у практично знање које родитељи могу заиста и да користе.
Извор: NajboljaMamaNaSvetu