Мајка је чивилук са пуно закачки

мај 23, 2017

 
Вратила сам се с пута.Тамо негде гледала сам се очи у очи са блиском смрћу драгих али и рођењем нових људи. По повратку закачила ми се деца. А богами и ја њима. Гледање у очи са ћерком и грљење са сином ме дубоко изнутра очисти и смири.

Онда је дошао следећи дан са пуно њихове енергије и мало моје. Затим још један нови када смо од јутра јурили за временом што се обично дешава кад ја желим да будем ефикасна а осећам да то не могу.
Редован боравак у паркићу са децом, беше испуњен супротним крајевима – споља мирна уз клацкалице, изунутра у мешавини приспелих емоција са пута и неких које сам оставила код куће. Погледах на мобилни, ван себе од унутаршње буке, не би ли ме и пре дигнутог погледа дочекао коментар пролазнице, у ходу..”а дете на једну клупу, а она на другу”..закачи се то у мени, није морало, али јесте..прво осетих бес..а онда тугу…
Овај као и сваки други исечак из стварног живота мајке, подсећа да је свака мајка мала теорија о емоцијама и међуљудским односима. Њен је посао да се ухвати у коштац са разним потребама и својим и туђим емоцијама, могућим и немогућим захтевима, а тек жељма…Мајка попут чудног чивилука држи разне неспојиве ствари истовремено. Све мајке имају своје пречице како то изводе.
Мајке су професионално пријемчљиве
Мајка обично зна зашто плаче њено дете, шта га је уплашило кад стане и укопа се, зашто се баш сад разболело, зашто се бацака по поду. Она мора да прати, гледа, осети , види шта се дешава унутар њене деце и шта је то споља што је изазвало. Да би то све могла она ставља по страни оно што је њој лично на чивилуку, непосредно битно и важно.
С друге стране, да би знала како и шта да му да, она мора себе да закачи на тај унутрашњи чивилук пун искуства о давању и примању, потребама и емоцијама и њеним и туђим.Без тога њен одговор постаје нестваран, униформисан, роботски.
Ова врста “скидања” и качења са чивилука није алгоритамска. Лако се загубимо или у свом или у туђем или у том преметању са једног на други.
Позната филозофкиња, Марта Нусбаум, говори о страху од рањивости која је нужан услов сваке хуманости.
“ Бити добро људско биће подразумева отвореност према свету, способност да верујемо у оно што је непознато и ван наше контроле а што може довести до тога да будемо изложени екстремним околностима за које нисмо одговорни.То све говори о једном специфичном предуслову за хуманост а он подразумева да више будемо налик биљци него драгуљу; нешто што је прилично фрагилно а баш због тога лепо. “
Цвет , верујем, бива цвет и у томе га не омета то што није драгуљ. Чак и када га изудара град, згази непажљива дечија нога или узбере неко неком на дар. Ум који нас раздваја од животиња, чини нас робом поређења.
После неколико “окрњености” у свету цвећа ми често пожелимо да смо драгуљи. Неке због вредности коју они имају, неке због опходења других према драгуљима, неке због њихове тврдоће. Тек осећајући се као цвет, дешава се да нам драгуљ бива све привлачнији.
Јачина – анти вирус против рањивости
Свака се на нешто закачи. Нека да треба да буде јака и одрасла особа, ослонац својој деци и остарелим родитељима. Нека да је њено време прошло, сад кад се одлучила за своју децу, нека да волети своју децу значи “чинити све за њих”..тек окрњени превеликим очекивањима које не можемо да задовољимо уђемо у процес отврдњавања.
“Задебљање” коже иде уз учење да не реагујемо, дистанцирамо се и гутамо личне емоције. Тако се заправо пунимо разним осећањима, стањима које смо добрано мимикрирали, обојили у црно, тако да убедљиво делује да то” није ништа” а оно испуњава велики део унутрашњег простора.
Мало по малом унутрашњи простор постаје претесан – закрчен потребама других које желимо да задовољимо али и личним стањима које не желимо да видимо, јер мислимо да смо тако добре мајке. Желећи да будемо драгоцене, све уз највише и најчасније циљеве, градимо у себи”ојачања” против новог таласа рањивости.
Незгода је у томе што пуне” јачине” и свега онога унутра – ми постајемо мање способне за чврст људски однос јер бивамо мање присутне а тиме само више “криве” јер смо у ризику да постанемо мајке које нису довољно везане, а када то јесмо осећамо мајчинство као мисију за коју нисмо способне. Једино што тако можемо је да у својој бити будемо трагичне.
Односи као место стално новог рађања
Борећи се са сопственом људскошћу често заборавимо на онај лепо део а то је да и ми можемо да растемо заједно са децом. Растемо плетући однос са малим људима који постају мало по мало све већи. Тај променљив а надасве чврст однос ме подсећа на начин на који ме је баба учила да плетем кад сам била мала…”једно свучеш, друго наметнеш” рекла би она објашањавајући ми шта ради. Тако плетиво постаје све веће и веће, рупе нема..осим ако се забројиш у плетућој медитацији “једно сметнеш, друго наметнеш на иглу”.
Један сет захтева, навика, обавеза, обојености односа, нас, других, збацимо као змија кошуљицу не би ли ушли у нове који дају висе места за раст и нама и нашој деци. То скидање, бацање кошуљице даје слободу за нови унутрашњи аражман.
То наравно није компјутерски алгоритам – кад ово – онда ово типа који лагано тече сам од себе. Промена је мали процесес рањавања, чишћења ране, зарастања и скидања фластера у част нове здраве коже. Емоције су у том процесу водичи и чистачи.
Емоције “чистачи” рана душе
Емоције јесу наши чистачи. Попут добрих бактерија у организму и оне помажу успостављању здравог баланса. На жалост ми често, доживљавамо емоције као препреке. Оптужујемо их да су нас спречиле да урадимо ово или оно. У својој бити оно што је “криво”нису емоције него све оно што се у нама деси када спречимо емоције да слободно теку и “раде” свој посао.
Kада направимо брану “чврстине” направи се у нама нешто попут гноја на непрегледаној, запуштеној, прљавој рани…а можда јој је требало само мало воде и ваздуха. Но ми то не знамо. Нисмо гледали у том правцу.
Kада се дете повреди обично не покушавамо да заташкамо рану, да јој “кажемо” да то није ништа и покријемо је панталонама. Чешће, ја бих барем волела да верујем, погледамо па прегледамо рану а онда сасвим обично и прибрано очистимо рану некад само водом, а некад алкохолом. Некад треба фластер, некад не. Некад треба лекар да је погледа, ушије, среди.Некад не. Некад је довољно да пољубимо и она брзо зарасте.Но свакако неки облик чишћења је неопходан. А да би је очистили на потребан и адекватан начин морамо прво да је видимо и лепо без панике а и без прикривања прегледамо.
Емоције као свици – немирни, светле пут
Ако успемо да рану на души удостојимо адекватног прегледа, а онда да пустимо емоције да делују према потреби, добићемо брзо јасну листу приоритета а онда и неопходни први корак и правац кретања.
Међутим чешће је, да зарад илузије сигурности почнемо да градимо свет препун скретача пажње – озбиљних, важних, незаобилазних, задатака, вредности, навика и обавеза које неће да “трампе”своје место у животном току. Оне, су нам вредне и велике јер мислимо да нам оне, попут корена дрвету, дају снаге и сигурности.
Међутим када промена закуца на врата, оне су те које је најпре ометају. Делују нам као планине кроз које немамо снаге да укопамо пут.
Емоције попут свитаца дају светло у мраку ових великих и непомерљивих ствари. Да би добили снагу првог корака, морамо да летимо за свицима. Свици нису ручна лампа мирно и покорно у нашим рукама. Свици лете..мењају правац, смер, пале се и гасе..па ако смо спремни да их пратимо, тек кад је прођемо, схватимо да је планина Непомерљивих иза нас. Уколико нас њихова игра и животност плаши, остајемо да седимо у својој трагедији и “бивамо јаке”.
 
Извор: sladjanazivkovic.blogspot.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама