Кажу ми како је он дечак и како не смем да га волим толико. Мора да буде мушко, да постане чврст.
Одувек сам знала да ћу родити сина. Он је мој универзум, мој свет, моја љубав, моја радост, мој живот, моја снага, моја крила и мој сан. Он је неустрашив и спретан. Он је дете природе, зелене траве, одераних колена, високих крошњи, брзине и снаге. Он је све што ја никада нисам била.
Наизглед недодирљив и самосталан, прави мали вук, мој Вук је дете пуно љубави, великог срца и нежне душе. Душе нежне попут свиле, рањивије него што желим да буде, искреног погледа и топлог загрљаја.
Помислим понекад, да се превише дајем као мама. Запитам се да ли га превише љубим, мазим и обраћам пажњу на њега? Да ли треба да га пустим да се зажели мог додира и мириса, да осети самоћу и да пожели блискост? Кажу ми како је он дечак и како не смем да га волим толико. Мора да буде мушко, да постане чврст. Када заплаче за ситницу, видим погледе других мама, који ми говоре: “Викни на њега, не сме да плаче! Мора да буде мушко!” Те исте маме, тих истих погледа, поред себе имају мужеве, очеве и синове који им не пружају пажњу, па можда ни довољно љубави и поштовања. Све оне чезну за загрљајем и пољубцем. Све оне призивају две речи: “Волим те! Волим те жено, волим те мама, волим те ћерко!”одгајати сина
Како да ти исти мушкарци науче да воле и љубе, ако им ускратимо пољубце и загрљаје?
Како ти исти синови да поштују ваше потребе, ако сте ви њихове гурали под тепих како би они постали “прави мушкарци”?!
Како ће ваше ћерке да буду срећне, задовољне и вољене, ако ја свог сина васпитам да је љубав небитна и да се дозира кафеном кашицицом… Хоћете ли доћи на моја врата да ми честитате како је он постао мушкарац када ваша ћерка заплаче на вашем рамену јер није вољена и није цењена?
Да ли уопште размишљате о томе?
Ја не одгајам само сина, већ будућег мужа и оца, најпре човека. Не желим да постане празан и снажан, већ одважан, самоуверен и испуњен. Љубав коју му пружам, желим да носи кроз живот као штит од лоших људи, тешких облака и мутне кише. Нежност коју му пружам, желим да научи да пружа и даје онима који вреде. Пољупце које му несебично делим, желим да запамти, да их утисне у себе, за дане када нећу бити ту да му пружим руку, додир, нити реч. Желим једно – да научи да цени себе и живот који му је дат, да га не прокоцка на празнину, самоћу, охолост. Сањам да му јутра започињу са осмехом а вечери завршавају са осећајем мира, среће и испуњења. Желим да његов пут буде чист, посут каменчицима искрених снова који воде иза дуге, и да му рука и душа никада не буду празне. Желим да његово срце порасте како би могао да воли себе и друге. Желим да научи да је блискост природна попут ваздуха, да се не плаши да се преда, па чак иако изгуби једну битку, да зна да се све то десило да би у другој победио.
На крају, није ни важно шта ваше очи мени говоре. Није ми важно ни то што се ваше усне не сраме да ме опомену. Нисте ми важни сви ви који мислите другачије. Ни књиге, ни сви списи овог света, не могу ме убедити да постоји превише љубави у једном бићу. Напослетку, важно је шта желим рећи теби, мили мој дечаче…
Сине, знам, биће промашених љубави, изиграних дана, неправедних људи. Једно те молим, немој престати да волиш себе. Немој престати да верујеш у љубав. Не пристај у животу на мање од онога што ти пружамо као детету. Живот је један, отрцана је фраза, али једина исправна. Ти си један. Ти си мој. Ти си наш. Сада и заувек. Лети високо, скочи, не дозволи да бесциљно падаш! Устани,настави и пркоси! Пркоси ветру, киши, олуји. Живи да живот осетиш, не опири се себи, не скрећи на туђе стазе. Гази својим путем и сањај своје снове. Када је тешко, загрли оно што носиш у души, насмеј се, окрени се и иди. Буди шума, густа и непокорива, буди вода,буди ватра. Буди вук.
Пише: Кристина Митрић
Извор: Детињарије