Налазимо се у парадоксалној ситуацији, јер живимо и у парадоксалном времену. Док, с једне стране, изгледа да и појединачан човек, као и цело човечанство убрзаним корацима пристиже и сустиже своју „индивидуацију“, самим тим постаје свеснији, зрелији и пре свега одговорнији пред собом и пред Заједницом, с друге стране олакшано масовно и анонимно прихватање тековина савремене цивилизације (пре свега оних техничке природе), много мање и културе (и то оних сумњиве вредности), учинило је да се савремени човек понаша све стереотипније, незрелије и све неодговорније.
Као да је већ почео онај радикални процес разликовања и разилажења, о коме су неки значајни људи са почетка овога века упечатљиво писали, између оних који бистрог ока и пробуђеног духа сагледавају Заједништво, па и Братство свих људи, понашајући се онда крајње одговорно и савесно, како према свакодневним „ситницама“, тако и према крупним одлукама, и оних, понекад се чини, све многобројнијих који, помућеног погледа и успаваног духа посматрају и догађаје и људе, само овде и сада, задржавајући за себе право да се понашају себично и неодговорно.
Пошто је сваки наш поступак, међутим, као и свака наша реч, па и помисао, само једна чврста карика у низу сличних поступака, речи и мисли, према психичком закону каузалитета и јединствености човекове личности, не треба да нас чуди ако и када из једног погрешног, себичног и лажног корака произилази читав низ сличних корака. Ако смо, на пример, само неколико пута прошли поред онемоћалог човека а да му нисмо пружили помоћ, ако смо се само неколико пута оглушили о молбу пријатеља да га материјално и морално помогнемо у невољи, десиће нам се убрзо како затичемо себе равнодушног и безосећајног у тренуцима када неко поред нас умире или неправедно страда или је остављен сам и болестан. Увећавање броја сличних људи у некој заједници, па и оној, по замишљеној хуманости најузвишенијој, доводи до опасног нагризања самих темеља те заједнице.
Правилно функционисање неког друштва можда би се најбоље могло упоредити са хармоничним функционисањем делова нашег тела. Милијарде ћелија нашег организма, распоређених у безброј већих или мањих органа и органских функција, дела савршено складно и хармонично све док овај организам не буде нападнут од спољашњих, још чешће унутрашњих (а онда пре свега психичких) реметилачких чинилаца. Па и тада нам је природа пружила бројна и врло успешна унутрашња и спољашња одбрамбена средства да нарушен склад организма и његовог функционисања опет успоставимо. Може се чинити некоме парадоксално, па и апсурдно мишљење многих значајних лекара и филозофа и у прошлости и данас да су и саме болести једно такво одбрамбено средство које треба да послужи човеку као опомена и подстрек да погледа дубље у себе не би ли открио узрок наједања првобитно здраве целине тела и душе.
Болест је по нашем мишљењу (и не само нашем) побуна органа једних против других, хипертрофија (или хипотрофија) једног органа на рачун другог, распламсавање или сужавање (запаљење или дегенеративни процес) појединачних функција на рачун целине, себично издвајање једног на уштрб свих. Ако природно функционисање живог организма и није апсолутно и априорно хармонично, оно несумњиво спонтано, из филогенетских дубина самог себе тежи складном и јединственом функционисању. Несклад доводи до сукоба између човека и његове околине и још више између психичких и телесних функција унутар човека.
Фројд је 1938. Године написао: „Тако се може претпоставити да индивидуа умире због својих унутарњих конфликата, врста, напротив, због безуспешне борбе против спољашњег света“.
Чудно је то и не знамо зашто је тако, али када учинимо неправду другом човеку, проузрокујемо или допринесемо његовој физичкој, материјалној или моралној пропасти, али некад и када смо само затајили у помоћи другоме, у тренутку када је она била неопходна, често наступају промене у функционисању органа (кардиоваскуларних, дигестивних, ендокриних итд.) Које временом постају све јасније и гласније, све до оне фазе у развоју неке психосоматске болести када се она лако дијагностикује.
Данас је у медицини до танчина познат и пут како се нека мучна мисао, жеља или кривица (свесна или несвесна) које дуго трају, претварају брже или спорије, а каткада и после више година, у одређену телесну болест. Правовремено препознавање правог узрока оваквог психичког и телесног дезинтегрисања доводи до прекида овог патолошког процеса и нормалног успостављања некадашњег здравог функционисања.
Према оваквом начину психосоматског размишљања о узроцима и последицама болести, човек који је у непрестаном моралном сукобу са собом, или човек за кога се каже да има „рђав карактер“, не би могао бити телесно (наравно, и душевно) здрав човек. А ако је „рђав“ човек ипак здрав? У једној руској причи о једном таквом човеку се каже да је „од њега дигао руке и Бог и ђаво“; такви се људи онда избегавају и препуштају њиховој судбини.
У сваком случају значење органске болести још није одгонетнуто. Она данас човеку изгледа као нужност, јер је он постао (или од увек био) до те мере конфликтно биће да му се чини несхватљивим и немогућим успостављање хармоније између себе телесног и себе душевно-духовног, између себе индивидуалног и себе друштвеног, између себе националног и себе космополитског. Овакво убеђење, међутим, не само да није тачно, него је штетно и делује обесхрабрујуће на развој човека и заједнице у којој живи. Оваквим ставом пред изазовима живота човек пропушта да у болести сагледа и њену другу, често спасилачку страну.
Амерички психотерапеут, Курт Ајслер, пише да чак и када је неизбежност болести људског организма покушана да се објасни прихватањем хипотетичног нагона смрти, ова хипотеза је одмах и негирана чињеницом да су болести за многе представљале почетак новог живота. Еренберг је још 1923. Године изнео мишљење да не само нека деца, после неких дечијих болести, излазе из болести ојачаног Ја, већ и да је животни потенцијал после многих болести код одраслих – што већ доказује стање стеченог имунитета – већи него што је био пре болести.
Талас насиља, безобзирности, сурове себичности и све веће неодговорности пред сопственом савешћу и оне, шире заједнице, све је снажнији и већи у целом свету. Човек се осећа све мање одговорним за своје душевно и телесно здравље, за своје поступке на радном месту и породици, на улици и у самоћи. Највеће благо које има, сопствену одговорност за свој живот, и живот других, човек површно, олако, у незнању, чак и радо, у трагичној заблуди, препушта другима: непознатим људима, анонимним институцијама, компјутерској медицини, „онима горе који су једино одговорни“, не испуњавајући једину праву дужност од које треба да почне – да почисти двориште у сопственој кући.
Данас је и необразованима све јасније: сва достигнућа модерне технике, као и модерне медицине, учинила су живот, а сигурно и смрт, тежим и мучнијим. Само „воља за смисао“ може да нас учини одговорним и тада тек спремним да помогнемо и себи и друштву.
Извор: tvorac-grada.com