Nalazimo se u paradoksalnoj situaciji, jer živimo i u paradoksalnom vremenu. Dok, s jedne strane, izgleda da i pojedinačan čovek, kao i celo čovečanstvo ubrzanim koracima pristiže i sustiže svoju „individuaciju“, samim tim postaje svesniji, zreliji i pre svega odgovorniji pred sobom i pred Zajednicom, s druge strane olakšano masovno i anonimno prihvatanje tekovina savremene civilizacije (pre svega onih tehničke prirode), mnogo manje i kulture (i to onih sumnjive vrednosti), učinilo je da se savremeni čovek ponaša sve stereotipnije, nezrelije i sve neodgovornije.
Kao da je već počeo onaj radikalni proces razlikovanja i razilaženja, o kome su neki značajni ljudi sa početka ovoga veka upečatljivo pisali, između onih koji bistrog oka i probuđenog duha sagledavaju Zajedništvo, pa i Bratstvo svih ljudi, ponašajući se onda krajnje odgovorno i savesno, kako prema svakodnevnim „sitnicama“, tako i prema krupnim odlukama, i onih, ponekad se čini, sve mnogobrojnijih koji, pomućenog pogleda i uspavanog duha posmatraju i događaje i ljude, samo ovde i sada, zadržavajući za sebe pravo da se ponašaju sebično i neodgovorno.
Pošto je svaki naš postupak, međutim, kao i svaka naša reč, pa i pomisao, samo jedna čvrsta karika u nizu sličnih postupaka, reči i misli, prema psihičkom zakonu kauzaliteta i jedinstvenosti čovekove ličnosti, ne treba da nas čudi ako i kada iz jednog pogrešnog, sebičnog i lažnog koraka proizilazi čitav niz sličnih koraka. Ako smo, na primer, samo nekoliko puta prošli pored onemoćalog čoveka a da mu nismo pružili pomoć, ako smo se samo nekoliko puta oglušili o molbu prijatelja da ga materijalno i moralno pomognemo u nevolji, desiće nam se ubrzo kako zatičemo sebe ravnodušnog i bezosećajnog u trenucima kada neko pored nas umire ili nepravedno strada ili je ostavljen sam i bolestan. Uvećavanje broja sličnih ljudi u nekoj zajednici, pa i onoj, po zamišljenoj humanosti najuzvišenijoj, dovodi do opasnog nagrizanja samih temelja te zajednice.
Pravilno funkcionisanje nekog društva možda bi se najbolje moglo uporediti sa harmoničnim funkcionisanjem delova našeg tela. Milijarde ćelija našeg organizma, raspoređenih u bezbroj većih ili manjih organa i organskih funkcija, dela savršeno skladno i harmonično sve dok ovaj organizam ne bude napadnut od spoljašnjih, još češće unutrašnjih (a onda pre svega psihičkih) remetilačkih činilaca. Pa i tada nam je priroda pružila brojna i vrlo uspešna unutrašnja i spoljašnja odbrambena sredstva da narušen sklad organizma i njegovog funkcionisanja opet uspostavimo. Može se činiti nekome paradoksalno, pa i apsurdno mišljenje mnogih značajnih lekara i filozofa i u prošlosti i danas da su i same bolesti jedno takvo odbrambeno sredstvo koje treba da posluži čoveku kao opomena i podstrek da pogleda dublje u sebe ne bi li otkrio uzrok najedanja prvobitno zdrave celine tela i duše.
Bolest je po našem mišljenju (i ne samo našem) pobuna organa jednih protiv drugih, hipertrofija (ili hipotrofija) jednog organa na račun drugog, rasplamsavanje ili sužavanje (zapaljenje ili degenerativni proces) pojedinačnih funkcija na račun celine, sebično izdvajanje jednog na uštrb svih. Ako prirodno funkcionisanje živog organizma i nije apsolutno i apriorno harmonično, ono nesumnjivo spontano, iz filogenetskih dubina samog sebe teži skladnom i jedinstvenom funkcionisanju. Nesklad dovodi do sukoba između čoveka i njegove okoline i još više između psihičkih i telesnih funkcija unutar čoveka.
Frojd je 1938. Godine napisao: „Tako se može pretpostaviti da individua umire zbog svojih unutarnjih konflikata, vrsta, naprotiv, zbog bezuspešne borbe protiv spoljašnjeg sveta“.
Čudno je to i ne znamo zašto je tako, ali kada učinimo nepravdu drugom čoveku, prouzrokujemo ili doprinesemo njegovoj fizičkoj, materijalnoj ili moralnoj propasti, ali nekad i kada smo samo zatajili u pomoći drugome, u trenutku kada je ona bila neophodna, često nastupaju promene u funkcionisanju organa (kardiovaskularnih, digestivnih, endokrinih itd.) Koje vremenom postaju sve jasnije i glasnije, sve do one faze u razvoju neke psihosomatske bolesti kada se ona lako dijagnostikuje.
Danas je u medicini do tančina poznat i put kako se neka mučna misao, želja ili krivica (svesna ili nesvesna) koje dugo traju, pretvaraju brže ili sporije, a katkada i posle više godina, u određenu telesnu bolest. Pravovremeno prepoznavanje pravog uzroka ovakvog psihičkog i telesnog dezintegrisanja dovodi do prekida ovog patološkog procesa i normalnog uspostavljanja nekadašnjeg zdravog funkcionisanja.
Prema ovakvom načinu psihosomatskog razmišljanja o uzrocima i posledicama bolesti, čovek koji je u neprestanom moralnom sukobu sa sobom, ili čovek za koga se kaže da ima „rđav karakter“, ne bi mogao biti telesno (naravno, i duševno) zdrav čovek. A ako je „rđav“ čovek ipak zdrav? U jednoj ruskoj priči o jednom takvom čoveku se kaže da je „od njega digao ruke i Bog i đavo“; takvi se ljudi onda izbegavaju i prepuštaju njihovoj sudbini.
U svakom slučaju značenje organske bolesti još nije odgonetnuto. Ona danas čoveku izgleda kao nužnost, jer je on postao (ili od uvek bio) do te mere konfliktno biće da mu se čini neshvatljivim i nemogućim uspostavljanje harmonije između sebe telesnog i sebe duševno-duhovnog, između sebe individualnog i sebe društvenog, između sebe nacionalnog i sebe kosmopolitskog. Ovakvo ubeđenje, međutim, ne samo da nije tačno, nego je štetno i deluje obeshrabrujuće na razvoj čoveka i zajednice u kojoj živi. Ovakvim stavom pred izazovima života čovek propušta da u bolesti sagleda i njenu drugu, često spasilačku stranu.
Američki psihoterapeut, Kurt Ajsler, piše da čak i kada je neizbežnost bolesti ljudskog organizma pokušana da se objasni prihvatanjem hipotetičnog nagona smrti, ova hipoteza je odmah i negirana činjenicom da su bolesti za mnoge predstavljale početak novog života. Erenberg je još 1923. Godine izneo mišljenje da ne samo neka deca, posle nekih dečijih bolesti, izlaze iz bolesti ojačanog Ja, već i da je životni potencijal posle mnogih bolesti kod odraslih – što već dokazuje stanje stečenog imuniteta – veći nego što je bio pre bolesti.
Talas nasilja, bezobzirnosti, surove sebičnosti i sve veće neodgovornosti pred sopstvenom savešću i one, šire zajednice, sve je snažniji i veći u celom svetu. Čovek se oseća sve manje odgovornim za svoje duševno i telesno zdravlje, za svoje postupke na radnom mestu i porodici, na ulici i u samoći. Najveće blago koje ima, sopstvenu odgovornost za svoj život, i život drugih, čovek površno, olako, u neznanju, čak i rado, u tragičnoj zabludi, prepušta drugima: nepoznatim ljudima, anonimnim institucijama, kompjuterskoj medicini, „onima gore koji su jedino odgovorni“, ne ispunjavajući jedinu pravu dužnost od koje treba da počne – da počisti dvorište u sopstvenoj kući.
Danas je i neobrazovanima sve jasnije: sva dostignuća moderne tehnike, kao i moderne medicine, učinila su život, a sigurno i smrt, težim i mučnijim. Samo „volja za smisao“ može da nas učini odgovornim i tada tek spremnim da pomognemo i sebi i društvu.
Izvor: tvorac-grada.com