Једну од бројних лекција које се нижу од Лолиног рођења, добила сам управо у болници, други дан по њеном рођењу. Љубазна, али мало хладнија сестра донијела ми је смотуљак мањи од векне хљеба и дала ми је у руке. Док је излазила ја сам је питала:
“А да ли ће јој проћи ове бијеле флекице по носу?”
А она ми је одговорила:
“Зар је стварно то једино што си видјела на њој?”
Не знам прође ли седам дана у комаду да се не сјетим тог разговора. Зато што толико често на људима примјећујемо само оно лоше. Ми, жене, поготово. Тешке смо на “лијепа си” као да имамо ограничен број кориштења тог комплимента у току живота, па штедимо.
Или је “види каква јој је коса”, иако је све друго прелијепо, или је преуско, прекратко, старо, ново, кичасто, клемпаво, носато, прешминкано, ненашминкано, дебело, премршаво. Томе смо посебно склоне кад видимо лијепу жену. Тако мали број жена неће по аутоматизму тражити ману. Бар подсвјесно.
То се примјењује и на дјецу. Ових дана завршавамо с епизодом “прва температура” која као заплет има осип којим је вирус одлучио да каже збогом њеном малом организму. Ових дана Лолу зовем тачкица, јер јој је кожа прекривена црвеним флекицама. А нису богиње. Излазиле смо напоље неколико пута и при сусрету с другим људима несвјесно одмах објасним зашто има тачкице, јер се људи загледају. Иста је ситуација са родиним угризом на потиљку њене, мале, тршаве главе. Не знам колико људи ме питало “А хоће ли то проћи?” Шта и да не прође?
И сад премотајте филм и размислите како кад наиђете на особу (које год она доби и величине била) буљите у њен недостатак. Или ако не буљите, онда тако очигледно покушавате да не буљите, да је то још горе.
Зар смо стварно постали неспособни да прво видимо лијепо, а да недостатак (мада не знам зашто се ишта зове недостатак) уклопимо у лијепу слику о особи? Ово ја питам и себе.
Годинама сам се борила с својим проблемом званим “клемпаве уши”. Моја бивша мајка неколико пута је, у мом пубертету, споменула да сам клемпава као Дамбо и од тад ја косу без траке нисам везала сигурно 5-6 година. Тај дан кад сам ја изашла на улицу завезане косе без траке, ево сад га се сјећам, имала сам осјећај да СВИ гледају у моје уши. Данас су те моје уши (које нису уопште тако Дамбо клемпаве :Д), моје високо чело и те из контекста извучене ситнице мог физичког изгледа, само дио мене цијеле. Ваљда требају године да себе прихватиш. А све зато што сам једном давно примјећена кроз призму недостатка.
Сљедећи пут кад видите буцку лијепу на сто начина, немојте да помислите “смршај, сендвича ти”, већ помислите “баш је лијепа”. Или кад сретнете дијете са хемангиомом, флекицама или нечим сличним што га издваја из масе, не гледајте га кроз призму тога, већ кроз оно лијепо што има, а сигурно има. Ево, обећавам да ја хоћу.
Извор: Кремпитушка