Из књиге „Љуби ме много” аутора Карлоса Гонсалеса, издвајамо за вас један одломак који ће на примеру објаснити мистерију дечјег сна и чудну магију мајчиног додира.
Осамнаестомесечни Хавијер „лоше спава“. Стално зове мајку Марију. Те причица, те вода, те ударио се… свака ноћ претвара се у право мучење за целу породицу. „Зафркава те. Мораш га пустити да отплаче, ништа му неће бити“, кажу сви. Марија и Хавијер пошли су у посету баки и деки у једно забачено село. Тата је радио и није могао да крене с њима. Морали су да преседну на други аутобус у једном малом граду, боље речено великом селу. Али је аутобус који је долазио из великог града каснио неколико сати, а Марија и њен син били су једини путници који су сишли на усамљеној аутобуској станици у пола два ноћу.
Линијски такси који вози до бакиног и декиног села полазио је тек у пола осам. Мајка и син нашли су се сами у лоше осветљеној чекаоници. Аутобуска станица била је у предграђу места, одвојена од првих настањених улица баштама и зоном фабрика и магацина. Марија се није усуђивала да пође у село пешке. Поред станице налазила се бензинска пумпа; замолиће радника да јој позове такси, сигурно у селу постоји неки хотел… Има ли довољно новца?
Ужаснута, схватила је да једва има довољно за аутобус и да је заборавила кредитну картицу. Добро, све у свему, у питању је само пет сати, најбоље је онда да сачекају ту. Упаљено светло на бензинској пумпи уливало јој је извесну сигурност.
С времена на време прошао би понеки брз ауто или би се из фабрика зачуо лавеж пса. Негде око три појавила су се петорица моторциклиста у кожним јакнама, зауставила се између бензинске пумпе и аутобуске станице и почела да пију пиво, уз повике и свађу. Понеки од њих повремено би се приближио аутобуској станици и стао да мокри уз дрво, док би се други смејали и викали („Баш си прост, Пако! Зар не видиш да тамо седи нека госпођа?! Не гледајте, госпођо, нема вајде!“). То је трајало дуже од сат и по.
Наравно, Марија је те дуге сате провела будна, на столици најближој вратима, грчевито држећи свог сина и торбу. Насупрот томе, Хавијер је у секунди заспао у њеном наручју.
Ко сада „лоше спава“? У мајчином наручју, у неком тамо забаченом селу, окружен непријатељски расположеним незнанцима, Хавијер се осетио сигурнијим него у сопственој кући, у сопственој соби, у сопственој колевци. За дете његовог узраста мама је Супермен, Непобедива заштитница. То крило је његово огњиште, његова домовина, његов рај. Мама, није ли тај осећај чудесан?
Одломак из књиге „Љуби ме много (Како одгајати децу с љубављу)”, Карслоса Гонсалеса, у издању Креативног центра.