За рубрику „Питајте психолога“ највише питања је, на наше изненађење, стигло на тему проблема пражњења црева код деце. Већина родитеља могла је да почетак проблема повеже са неким догађајем или другим проблемом које је дете имало, али има и оних који тврде да се код детета проблем јавио изненада, без јасног узрока.
Ево шта каже једна од забринутих мама:
„Када добије нагон за пражњењем, мој син се сакрије иза врата или у неки угао и ћути док нагон не прође. Сав је у грчу да се не би десило пражњење. Не дозвољава стављање на ношу, па смо покушали са шкољком. Међутим, ни то није помогло. Столицу задржава и по 7-10 дана.“
Ова мама каже и да су користили сирупе по препоруци педијатра, али су, како је дете расло, и они престали да делују, те је и педијатар констатовао да проблем није физиолошке природе.
„Покушала сам да разговарам са њим и постављала му питања – да ли га нешто боли, да ли се нечега плаши… Међутим, одговор на сва моја питања је био негативан. Одговара ми да се не плаши ничега и да га ништа не боли, а опет одбија да седне на ношу или WC шкољку.“
Одговор психолога
Шта када чујемо од лекара да је неки симптом психолошке природе?
Психолошки приступ психосоматским проблемима је другачији од медицинског приступа који подразумева да постоји симптом, јасан узрок и лек (савет) за уклањање истог. Међутим, психа не функционише на такав начин из разлога јер постоји много узрока за један исти проблем код различитих особа, затим један узрок може да има више манифестација и не постоји јасан савет или поступак који елиминише нежељено понашање или мисли.
Дакле, ако је нешто психолошке природе, поред прегледа клиничког психолога неопходна је психотерапија – терапија разговором. У оваквим случајевима родитељи можда очекују решење или савет: „Питајте дете после јела да ли га боли стомак, или радите вежбе за опуштање, топле купке, видите зашто је дете бесно итд…“ али то није делотворно јер је симптом код детета само резултат породичне атмосфере око њега. Не знамо тачно који, то се открива континуираним разговорима са породицом, не само са дететом. Из недеље у недељу прате се дешавања у породици, причамо сви о свему отворено, упознајемо се и сарађујемо.
Деца најчешће не знају да кажу као ми одрасли шта им је, јер ни сама не знају себи да објасне шта им је па да то пренесу ван себе одраслима. Не могу да посматрају себе, али осећају…. и зато у разговорима дођемо некада, не знамо када, до момента када дете каже: „Е то!“ или „Да, то ми смета“, „Да, то не волим“…. Тек када чује да о том проблему разговарају одрасли људи, зна да препозна.
Родитељи не воле када постављају питања за савет у вези деце и уместо одговора добију питање: „Какав је однос Вас и Вашег супруга, или Вас и баке која чува дете, или Вас и друге деце?“
Могу Вам дати овако на слепо, једно могуће објашњење из теорије које се може а и не мора односити на Ваше питање. Нормална развојна фаза кроз коју сви пролазимо, по психоаналитичкој теорији, је и такозвана „анална фаза“ која настаје око 2. године, у којој деца своје емоције и реакције на дешавања у околини, инат, пркос, страх, сигурност, бригу итд… испољавају тако што не желе да дају родитељима оно што они траже од њега – фецес, у овом случају. Односно, након прве „оралне фазе“ у којој је канал комуникације између бебе и околине (али и између бебе и ње саме) био доминантно путем сисања, плакања и смеха, следи „анална фаза“ у којој деца телесно доживљавају све догађаје из околине и све емоције и осете тог дана ког су проживели, где уместо уста и коже главни емотивни канал преузима систем органа за варење, што нам остаје и касније у одраслом добу – „синдром нервозних црева“, „грч у желуцу од стреса“, „емотивни бол у стомаку“, „проблем са варењем (одређених информација у животу)“ итд…
Тако да Вам препоручујем породичну психотерапију или индивидуалну психотерапију, да бисте сви разумели језик којим дете „говори“, затим да се Ви сами отворите за то искуство које Вам можда није пријатно и онда кроз тај пут да сварите све тешке информације, да их не задржавате у себи, већ да их избаците, након чега следи олакшање, разумевање целе ситуације и развој детета и целе породице.
Аутор: Сунчица Јовановић, мастер психолог, сертификовани психотерапеут и животни тренер О.Л.И. психодинамске интегративне психотерапије.