Да ли је стигло време за ,,дигиталну дијету“?
Питању дигиталне културе и дигиталног доба не само да је пожељно, већ је и неопходно приступити мултидиспиплинарно. У циљу бољег разумевања утицаја које дигитално доба има на наш ум даје се приказ књиге Ричарда Вотсона Будући умови. Оно што ову књигу издваја и чини занимљивом је начин на који је писана – чита се са лакоћом, а ипак садржи и бројне информације и примере различитих истраживања, али истовремено обилује и бројним занимљивостима. Вероватно ће различити делови књиге привући пажњу појединаца у зависности, како од поља интересовања, веома често и у односу на професију којој појединац припада.
Који би делови књиге могли да привуку пажњу једног педагога? У поднаслову „Више се нико не игра у песку“ као супротност унапред утврђеним правилима у многим видео игрицама и интерактивним играма пажња читаоца се усмерава на опадајући тренд слободне игре коју је дете само иницирало, игре која није структуирана, већ маштовита и без правила. Зашто би посебно овај део могао да буде од интереса и значаја како за педагоге, тако и за родитеље? Према неким студијама (Панксепова и друге) доказано је да неструктуиране игре повољно утичу на развој виших можданих функција, посебно области које се односе на емоције и социјализацију, док студија Journal of child Psychology and Psychiatry открива како постоји позитивна корелација између слободне игре и емоционалног здравља. Следећи значајан фактор је укључивање друге деце у слободну игру. Однос са вршњацима је изузетно значајан за развој говора. Језик и комуникација одвијају се преко игре у групи.
Са друге стране поставља се питање да ли ишта од тога важи за игре у виртуелним световима? Према Ричарду Вотсону, оне вероватно позитивно утичу на просторну интелигенцију и вештину решавања проблема, док мало или чак нимало чине када су у питању више мисаоне способности. Модерно доба је обележено крајњом непредвидивошћу. Поједници и организације треба да се прилагоде неочекиваним ситуацијама и непознатим окружењима. Ако смо као деца учествовали у неструктуираним, произвољним активностима развићемо боље механизме за прилагођавање, бићемо спремнији да гледамо ситуације отворено и нађемо нова решења проблема.
Још једно веома интересантно запажање које аутор истиче односи се на интеракцију родитеља и детета. Непотребно је додатно истицати значај прича за дете, или значај који има пажња коју родитељ поклања детету. Пре осамдесетих, примера ради, производила су се колица у којима је беба била окренута ка родитељу. Данас, дете је у колицима окренуто ка спољњем свету.
Следеће питање односи се на утицај мултитаскинга на способност мишљења. Можда на први поглед делује као продуктивно, али са друге стране поставља се питање може ли мултитаскинг да оштети способност мишљења и утиче на развој свести у коме нећемо моћи да уочимо и занемаримо небитну информацију? Да ли недостатак концентрације значи да морамо да створимо скраћену верзију апсолутно свега или да учинимо све уџбенике доступним онлајн? Зашто је проблем ставити пред децу пар тешких ствари? Тешкоће које савладавамо изграђују отпорност, а изгледа да нам данас баш то недостаје.
….
На почетку књиге у поднаслову „Успон скринејџера“, као један од начина на који се мишљење тинејџера данас разликује, наводи се склоност мултитаскингу, упоредни рад и персонализована искуства и на читање текстова на нелинеаран начин и податак да скринејџери више воле слике од речи. Какве то импликације има за учитеље? Учитељи могу да се суоче с проблемима у методичким приступима и стиловима учења. Старији наставници углавном уче лицем у лице и у логичком „корак по корак“ стилу. За разлику од њих млађи ученици скачу са идеје на идеју и потпуно подразумевају да су окружени сензорима. Они такође желе тренутне резултате и честе награде, док већина наставника гледа на учење као на спор и озбиљан процес.
У трећем делу књиге поставља се питање шта можемо учинити поводом тога? У поглављу „Како разбистрити блокиран мозак“ пажња се усмерава на уравнотежење аналогног и дигиталног понашања у циљу подстицања креативног, широког и рефлескивног мишљења. Надаље, пажња се посвећује и сањарењу, на које се нажалост гледа као на безвредно губљење времена и превиђа се вредност која лежи у спором току. Морамо развити неужурбане умове.
Међутим, поставља се питање како то постићи? Поред бројних корисних савета, пажњу бих усмерила на поднаслов „Користи досаде“: „Досада је предивна. Мозгање је увод у креацију. Не само што је нечињење ничега један од просталих луксуза живота, већ је то и стање ума које нам омогућава да напустимо спољашњи свет и истражујемо оно што је дубоко у нашим главама. Међутим, ово не можете постићи ако вам десеторо људи шаље поруке“. Такође, као проблем поставља се чињеница да су деца програмирана, организована и аутосорсована до те мере да немају шансе да „упознају себе“, како истиче професор њујоршког универзитета Џером Вејкфилд. Оно што је забрињавајуће је чињеница да не само што је тешко досађивати се, већ не можемо чак бити смирени довољно дуго како бисмо урадили и једну ствар правилно. Радити више ствари одједном значи уништавати размишљање.
У последњем делу књиге Будући умови, већ на почетку поглавља поново се истиче значај креативног размишљања јер не само да мења ствари, чини свет бољим местом, већ нас и испуњава лично. Управо оно нас чини једниствено људским и то је оно што подиже нашу свест. Са друге стране, оно што технологија, пре свега мобилни телефони чине је што може да делује да нас повезују, а они нас уствари претварају у изоловане особе, они наводе на реакцију, али не и на размишљање.
……..
Како промена обично почиње од појединаца, тако и аутор на крају књиге даје неке интересантне примере особа и група које се боре за другачији однос са дигиталним добом. Беспосличар (The Idler) ј је британски часопис који хвали траћење времена као противотров екстремној заузетости у дигиталној ери. У Јапану Клуб лењости (Sloth Club) има сличан подухват. Он охрабрује људе да успоре и користе што је могуће мање енергије и других ресурса. На први поглед може да делује помало комично и неозбиљно, ипак усудила бих се рећи, веома креативно и са јасном поруком, а у исто време и инспиративно.
Од 10 предвиђања као наговештај о будућим умовима пажњу бих усмерила на следеће предвиђање: „Дигитално складиштење ће нам омогућити да забележимо читаве животе помоћу уређаја који се могу носити. Наши животи ће, отуда, постати у потпуности подложно претрази. Ово ће имати низ импликација, од „крађе меморије“ до проблема који су повезани са смрћу заборављања“. Иако је првенствена усмереност у претходно наведеним примерима из књиге искључиво у прилог потреби за „дигиталном дијетом“, као закључак издвојила бих део књиге који говори о потреби проналажења равнотеже брзог са спорим, аналогног са дигиталним, физичког са виртуелним и локалног са удаљеним, равнотежи између древног и модерног и да научимо да користимо интелигеницју машина у комбинацији са људском интелигенцијом, а не као замену.
Какав год био наш однос према технологији и дигиталном добу, оно је наша реалност и утиче на нас, хтели ми то или не. За мене лично, када је реч о утицају технологије важи Сун Тзуова „Држи пријатеље близу, а непријатеље још ближе“, али то је само једна страна приче и многи се не би сложили. Једина ствар око које мислим да сви морамо да се сложимо када је реч о дигиталној култури јесте да сви морамо да имамо одређени ниво информисаности и свести о утицају који има на нас (и добром и лошем), али и могућностима које нам она пружа.
Цео текст прочитајте ОВДЕ
Ричард Вотсон, Будући умови: како дигитално доба мења наш ум, прев. Тијана Мирковић и Данило Пушић, Плато, Београд 2016.
Маја Босанац