Имате осећај да сте стално у дисхармонији са дететом? Ви једно оно друго, ви браните нешто, оно настави баш то да ради и изгледа као да вас игнорише.
На крају сте живаца и говорите му да је безобразно. Прочитајте зашто треба да престанете са тим.
Сада се вероватно питате како да то изведете када се дете понаша на вама недопустив начин? Ево, већ сте дали одговор, а кључна реч је „понашање“. Дакле, није дете безобразно него ви тако доживљавате његово понашање и огромна је разлика између ове две ствари.
Kада кажемо детету (или било коме) да је безобразно то је етикета на његов идентитет. Што више пута то поновимо и ми и дете ћемо све више почети да верујемо у то. Приметили сте можда да деца на питање зашто раде то што им се брани, умеју да кажу – Зато јер сам безобразан. Зато што сам неваљао. То значи да су и сама поверовала у то. Да ли стварно желимо да дете то верује за себе?
Друга важна ствар је да, када стално мислите да је дете безобразно, ви се несвесно фокусирате да заиста видите све оно што је „погрешно“. Да сте упали у ову замку приметићете по томе што на сваких пет минута говорите – немој то, пусти, шта радиш, безобразан си…
Треће, ако своје дете видите као безобразно онда све што ради ви доживљавате лично и видите само последицу, а не поруку коју дете шаље. Дакле, ви се осећате лоше због тога и сву своју пажњу усмеравате управо на то – ја се осећам лоше јер је дете безобразно. А када је пажња на нама често нам промичу сигнали шта заправо дете понашањем поручује.
Разлика између понашања и идентификовања са неком особином је заиста велика. ОK, схватили сте, али шта сад? Проблем је и даље ту. Па нећемо ваљда допустити детету да настави да се понаша онако како не желимо!?
Наравно да не. Ево која су родитељска понашања кориснија у решавању ових ситуација.
Прво је правило да знамо правила!
Kада успостављате правила важно је да су ваша очекивања прилагођена узрасту детета и да су речена тако да их оно заиста разуме. Дакле, правила морају детету да буду потпуно јасна. На пример – када смо у колима седиш у ауто седишту, када смо у позоришту и биоскопу шапућемо, када желиш туђу играчку питаш да ли можеш да је узмеш, када смо на улици држимо се за руке, када дођеш кући скинеш ципеле, пре ручка перемо руке, пре спавања перемо зубиће, пре читања склони играчке… Наравно, нећете све ово ођедном издекламовати детету. Посебно наглашавам да се о правилима прича много пре неке конкретне ситуације, згодно је и кроз поучне причице.
Тек када вербално „повежемо“ ситуацију са жељеним понашањем, онда можемо да кажемо да је то наше правило. Ако тек када сте у биоскопу кажете детету да прича тише, већ је касно јер неће разумети зашто. Међутим, ако сте га раније припремили онда ће бити довољно да га у биоскопу само подсетите „Сећаш се да смо се договорили да у биоскопу шапућемо.“ Рачунајте да ћете у почетку више пута подсетити дете, што је сасвим очекивано, посебно ако је млађе од пет година.
Трудите се да увек задржите смиреност и да не улазите у превише објашњавања или расправу, а посебно се ослободите „идеје“ да је дете безобразно и да вам то ради намерно. Јер не ради, оно тако учи. Дакле, у биоскопу га само подсетите, а када дођете кући још једном прођите правило – Сећаш се како смо се договорили да у биоскопу шапућемо? Хајде да следећи пут причамо још тише…
И било би сјајно када би све било овако лако. Али, шта ако нас дете изненади неким понашањем или настави са оним неприхватљивим?
Откријте скривене поруке
Прво и најважније – покушајте да не упаднете у замку да вам сва пажња буде на последици – ружном понашању и првом осећају који се у вама јавио. Пробајте да откријете шта вам уствари дете понашањем говори, јер нешто се дешава у њему, али то не уме да каже.
Сагледајте ситуацију објективно – да ли сте можда дошли код баке а онда уместо да бака прича или се игра са дететом, она са вама препричава доживљаје са породичног ручка (продавнице, поште…).
Ако дете на пример почне да гура вас или баку, или можда чак и шутне, ваша прва реакција може да буде – Шта радиш то!? Зашто си безобразан према баки?
Међутим, у овој ситуацији дете је заправо желело пажњу за себе, али то није умело да каже и зато је показало на начин који је сигуно привукао пажњу, али на његову жалост, негативну.
И уместо да има баку за себе дете сада слуша критике и претње казном и осећа се лоше. Да ли сте успели бар на кратко да „уђете у дететове ципеле“?
Ако се сложимо да је овакво понашање недопустиво шта можемо да урадимо? Kритиком и „нападањем“ нећемо сазнати разлог и зато питајте дете овако – Шта се то десило па си ударио баку? Можда ће сагнути главу јер осећа да то није требало да уради, можда ће покушати још једном да вас удари (јер „не разумете“ па „мора“ да понови – ово често раде деца млађа од три године), а можда ће и рећи нешто – Хтео сам да баки покажем… , а она ме не гледа!
Оно што овим примером желим да вам кажем је да када видите само последицу ви не можете доћи до узрока, па самим тим ни до корекције понашања. Последицу ћете можда казнити, критковати, што ће дати тренутно решењење, али дете неће спречити (тј.научити) да то понови следећи пут. Не зато што је безобразно него зато што га “не разумете”.
Сада се можда питате – Побогу, па јел морам да будем стално детектив и да читам тајне сигнале!? Одговор је – да. Посебно ако дете ођедном почне да се понаша потпуно другачије него иначе. Уместо да потискујете његова понашања, тражите одговор (на адекватан начин) да бисте га усмерили како треба и научили шта не треба да ради. То даје дугорочне резултате и гради мост поверења. У супротном, чим мало одрасте можете очекивати да неће делити са вама ништа што ће га доводити у ситуацију понављања истог сценарија – критике, грдње, казне…
У описаној ситуацији са баком, можете да га усмеравате на следећи начин (или још боље направите правило) – Kада нешто желиш да кажеш или покажеш баки док прича са неким, повуци је два пута за руку. Наравно, договорите се са баком да је овај знак правило и да тада заиста усмери пажњу на дете.
Зашто је важно да себе научимо да овако реагујемо?
Идеја да нам је дете безобразно носи велики терет јер мислимо да нешто нисмо урадили добро у процесу васпитања, да смо негде силно погрешили и да ће дете заувек бити неваљало. Kада своје дете престанете да посматрате кроз особине (које сте му залепили на идентитет) и када његово понашање доживљавате као процес учења, пролазак кроз неку развојну фазу или покушај да вам нешто „каже“, ви заправо развијате способност да га заиста разумете, пратите и помогнете му.
Kључ је у понављању и стрпљењу. Бити стрпљив значи и разумети да ћете неке ствари поновити више пута (вероватно безброј Ј), јер не можете очекивати да ће дете баш одмах све схватити, повезати, послушати вас и променити понашање. Али, временом свакако хоће! Давањем подршке осигураћете да ваш однос буде квалитетан и пун поверења.
Извор: Мојпедијатар