Да ли сте се икад запитали зашто вам је потребна “вечност” да дођете до одређеног одредишта, а у повратку време пролети за час?
Јапански истраживачи ове недеље открили су нешто више о овом феномену.
У студији, у којој је учествовало 20 мушкараца између 20 и 30 година, испитаници су добили задатак да одгледају два филма, са паузом од 10 минута између филмова. Оба филма била су исте дужине трајања.
Половина испитаника гледала је два снимка на којима је приказано путовање од једне дестинације ка другој, док је друга група гледала два филма на којима је био приказан повратни пут.
Да би измерили како мушкарци перципирају протекло време, речено им је да се јаве кад год мисле да су прошла три минута филма. Они су такође добили задатак да на скали од 11 подеока означе дужину трајања филма, где је -5 поена на једној страни значило да је први филм био много дужи од другог, а +5 на другој супротно – да је први филм био знатно краћи.
Мушкарци нису имали утисак да је други филм трајао краће, што је прилично изненадило научнике. Ситуација се, међутим, променила када су учесници експеримента замољени да упореде два филма.
Наиме, наш мозак проток времена мери на два начина – један је математички, а други заснован на употреби језика, где стварамо “приче” у вези са временом догађаја које смо доживели.
Ефекат повратног пута не утиче на сам наш механизам за рачунање протеклог времена, већ постдиктивно на наш осећај за време, пише Воx.
Када путујемо негде, најчешће журимо да стигнемо на време или смо сувише нестрпљиви, па рачунамо сваку секунду – због тога имамо утисак да је пут трајао дуже него што заиста јесте. Пошто смо преценили дужину пута, на повратку се зато обично пријатно изненадимо када схватимо да није трајао онолико колико смо мислили. На повратку такође обично не размишљамо о протеклом времену и пут нам је познатији, што додатно доприноси утиску да путовање траје краће.
Извор: b92.net