Зашто нам деца не знају српски – јуре оцене, а не знање

28 децембра, 2020

Повећање броја часова у школи, популаризација предмета, бољи статус и мотивација професора, мање ученика у одељењу – део су решења које предлаже струка

Претрчавају градиво, јуре оцене, а на најважнијем националном тестирању за крај основног образовања сустигне их незнање – у најкраћем, то је слика ђачких домета у раму овдашњег школства, изнијансирана оскудицом елементарног знања српског језика и књижевности и сивилом статуса матерњег језика. А каква је школа, такво је и друштво. Ово наше може да се похвали изванредним успехом генерације која је из клупа осмолетки изашла у јуну ове године. Наиме, у њој је безмало половина одликаша, сваки пети ђак са свим петицама, сваки седми носилац дипломе „Вук Караџић”. Да се, ипак, ваља уздржати од хвалоспева опомињу барем две чињенице. Прва је да међу 1.000 осмака исте те генерације има око 140 вуковаца и једва петоро (ако не заокружимо на цео број, то је 4,6) кадрих да без грешке реше тест из српског језика на малој матури. Друга сведочи да је просечан успех осмака из овог предмета (11,18 од могућих 20 поена) најлошији откако завршни испит за крај основног образовања чине три теста без познатих питања. Струка указује да су поражавајући резултати очекивани каменчић који се уклапа у мозаик тескобе од прворазредног школског и националног значаја.

– Уколико функционално не описменимо ђаке у предуниверзитетском образовању, остаће нам мало или нимало од наше културе језика и културе мишљења. Један од кључних узрока недовољне функционалне писмености, ако искључимо часне изузетке, јесте неквалитетна настава српског језика. Резултат су ученици који на пријемним испитима не знају писану ћирилицу. Не знају да сроче језичко-стилски коректан имејл или молбу, нити иједан од једноставних жанрова свакодневног изражавања. Студенти не знају да напишу реферате и семинарске радове, плаћају агенцијама да то раде за њих. Бране дипломске, мастерске и докторске радове само зато што су им и ментори недовољно писмени да уоче бројне недопустиве језичко-стилске пропусте – упозорава проф. др Александар Милановић, управник Катедре за српски језик са јужнословенским језицима Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Како наглашава, једном и коначно, предмету српски језик и књижевност треба понудити онолико простора у настави колико га имају други матерњи језици у цивилизованим земљама Европе, а то је неупоредиво више но што га има данас.

– Не смемо наседати на трик-питања попут већ лансираних: „Шта од предмета избацити на рачун повећања часова српског?” или „Да ли ће нам деца по цео дан бити у школи?” Она стижу из исте кухиње која је и до сада покушавала број часова српског језика не да повећа, него да смањи! Има те потуљене тактике, заправо борбе против српског језика. Треба наћи меру између две струје – указује Милановић.

Да је статус српског језика потребно преиспитати на свим нивоима образовања, сагласни су врсни србисти, наши саговорници, међу њима и проф. др Весна Ломпар, председник Друштва за српски језик и књижевност Србије. Повећање броја часова у школи је нужан, али не и довољан, услов да се положај српског језика унапреди, примећује она, и међу важне услове сврстава бољи статус професора и популаризацију овог предмета.

– Један од начина је да се од наредне године, по угледу на манифестацију „Мај – месец математике”, март прогласи месецом српског језика. Да се широм Србије уприличе изложбе, радионице, трибине, предавања… Научнопопуларни садржаји могли би обиловати задацима који би ђаке наводили да развијају сопствено језичко осећање и логичко мишљење, тражећи скривене проблеме у вези с различитим нивоима српског језика: правопис, фонологију, морфологију, творбу речи, лексикологију, семантику и синтаксу. То би ученицима причињавало задовољство и појачавало унутрашњу мотивацију за учењем. Једнако је важан подстицај наставницима, људи су потпуно демотивисани. Треба унапредити статус професора, свакако материјално, али и што се тиче стручног усавршавања и награђивања – сматра Ломпарова.

Последњих година педагошке науке и развијеније државе померају фокус с ученика на наставника, управо да би ђаци више научили. Усавршавање у нашим просветним круговима често није омиљени део посла. Формално се скупљају сати, бодови, сертификати и уврежено је погрешно мишљење да усавршавање значи повећање знања из неке предметне области, иако му је окосница унапређење наставног процеса. Указује на то др Златко Грушановић, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања. По његовом мишљењу, наставник је кључ непрекидног развоја образовања. Само добар наставник може да научи неког нечему. Таквог треба да одшколује факултет, а ЗУОВ и пракса да га усавршавају.

– Школи је потребан наставник историје, наставник књижевности, не историчар или књижевник. Савремено доба тражи наставника који не престаје да учи! Некад се могло предавати, диктирати, тражио се енциклопедијски професор. Знање је било доступно само у библиотекама и код професора. Данас сви могу да сазнају све много лакше. Али, до правог знања ђаку је потребан искусан водич. У мрежи свега доступног наставник је тај који помаже ученику да сагради темеље које ће даље, током живота и школовања, надграђивати и неговати као своју кућу знања. И ђак и наставник треба сваког дана себи да поставе питање: „Шта сам данас ново научио?” Само тада „народ неће пропасти”, како каже Вук С. Караџић, а образовање ће се практично саморазвијати – разјашњава Грушановић.

Такав један професор српског језика и књижевности, што воли да учи и усавршава се, ради у Четрнаестој београдској гимназији. Зове се Владимир Милојевић. За наставу којом подстиче ђаке на активно учење и стваралаштво првонаграђен је признањем „Проф. др Милија Николић”. Он истиче да читалачке навике гимназијалаца нису тако рђаве, али на студије одлазе функционално полуписмени.

– У говору користе реторске шумове, не препознају говорне ситуације у којима жаргон није прихватљив, знатно крше акценатску норму, а почесто нису у стању да исправно испуне најобичнији образац. Због тога су ученици најмање криви. Стручна јавност одавно упозорава да је Србија земља с најмањим фондом часова матерњег језика у региону, али та чињеница као да никога не интересује. Систем је озбиљно заказао. Рад са од 30 до 36 ученика у учионици далеко је од најквалитетнијег. Морало би бити мање ђака у одељењу. Реформа је козметичка. Наставни план и програм није значајније унапређен – казује Милојевић.

Реформа не подразумева да се планови и програми, одвећ претрпани часовима и градивом, још допуне. Неславно се завршавају и покушаји да се из њих нешто избрише, о чему сведочи повратак отписаних класика у гимназијску лектиру, после буре у јавности. Резултат овог покушаја унапређења наставе био је аргументовано враћање књижевних дела која су претходно, једногласно, из програма изостављена.

Ход по оштрици матерњег језика крајње је опасна игра за просветне ауторитете у којој се погрешке плаћају ценом постојања једног народа. Струка зато вапи за детаљним преиспитивањем гипкости школског распореда, плана и програма наставе и учења. Трага за одговорима да ли и на који начин оптерећење ученика може да се смањи, а да се више пажње, простора и времена посвети српском језику и књижевности као предмету над предметима. Најзад, очекивања су да се стручном дебатом изнедри конкретан предлог утемељен на ширем консензусу – тако да не направи карамбол у распореду, не изазове гнев родитеља због преоптерећења ученика или негодовање наставника због неправедне прерасподеле посла.

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Зашто нам деца не знају српски – јуре оцене, а не знање

  1. Profesorka каже:

    Prateći svoje dete od petog razreda pa nadalje, bila sam zgranuta nastavom srpskog jezika. Udžbenik (gramatika, pravopis) je zgusnut, preopširan, konfuzan, pun nejasnih izraza i novih (stručnih), nepotrebnih reči u definicijama. Nije zasnovan na osnovnom pedagoškom principu: od prostog ka složenom, nego papazjanija svih mogućih izuzetaka. Od deteta se očekuje suvoparno i preterano bubačenje, bez isticanja najvažnijeg. Čista reprodukcija bez razumevanja. Radna sveska je prepuna vežbi, ali bez ijednog rešenja, pa dete samostalno ne može da uči i proveri naučeno. Ja, nekadašnji maher za gramatiku, u svakoj lekciji imam nedoumice i nepoznanice. U razgovoru sa kolegama, profesorima srpskog jezika, čujem da su takvi svi savremeni udžbenici našeg jezika. Fakultetski nivo je spušten na nivo petaka! To je zločin. Pritom sam sasvim zadovoljna radom nastavnice svog sina. A sasvim mi je logičan i prirodan učinak srpskih učenika na svim mogućim testovima. Žao mi je nastavnika, žao “obogaljene” generacije dece. Krivica i odgovornost uopšte nije na njima!

  2. Dejan каже:

    Slažem se sa profesorkom. I moje dete je 5. razred i mora na privatne časove iz srpskog. A bio je pismen do 4.razreda.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама