Како јапанске породице дисциплинују своју децу и како им полази за руком да готово потпуно избегну испаде беса, такозване тантруме?
Једна Американка променила је свој живот удајом за Јапанца и пресељењем у „земљу излазећег сунца“. Врло брзо схватила је колико су ствари другачије у тој земљи. Видети трогодишњака који се понаша хистерично у Јапану далеко је ређа појава него у западном свету, каже она. А кад би се то десило, она би и сама осетила олакшање. Јер, нису само њена деца. Није до ње.
А како би јапанске маме реаговале кад се то деси? Па, скоро никако. Када би му саопштили да не може да добије још један сладолед или да је време да из парка крене кући, ако би почео да се баца по земљи, мали Јапанац не би тиме нарочито забринуо своје родитеље нити изазвао њихову тренутну бурну реакцију. Напротив, родитељи би деловали прилично мирно.
Шта је, заправо, њихова тајна?
Уметност Shitsuke (Дисциплине)
Једног дана, ова мама открила је и зашто је то тако. Зашто никад није видела Јапанце како дисциплинују своју децу.
„Препун воз, гужва, а нервозан дечачић од можда три године – не жели у воз. И то врло гласно показује. Отац веома брзо излази са целом породицом и како су се врата затворила, краичком ока успевам да видим како се сагиње и врло одлучно разговара са својим сином. ТО је било откровење за мене“ – објаснила је ова мама.
„Док сам се ја фокусирала на то одмах прекинем испад беса и сасечем непожељно понашање, јапански родитељи немају проблем с тим да се боје осуде околине. Зато чекају тренутак насамо, да би разговарали с дететом. То сам почела да примећујем свуда. Дете не добија ни грдњу ни лекцију све док није насамо с родитељима.“ – додаје ова мама.
Овај принцип, поред тога што чува самопоуздање и достојанство детета, чува и ауторитет родитеља. На јапанском, дисциплина се каже shitsuke, али то уједно значи и тренинг. А родитељство је управо то. Од родитеља се очекује управо да буду модел понашања које желе да усаде детету.
Фокус на понашање, не на кажњавање
Тај фокус на тренингу као основи дисциплине видљив је свуда. Јапанци децу уче како да се понашају тако што им показују исправне обрасце понашања, а грешке које деца направе исправљају у разговору насамо.
То раде једнако родитељи и васпитачи у вртићима. Фокус никад није на томе да деца пате због нечег лошег што су урадили, већ да науче како би требало да се понашају.