Kako japanske porodice disciplinuju svoju decu i kako im polazi za rukom da gotovo potpuno izbegnu ispade besa, takozvane tantrume?
Jedna Amerikanka promenila je svoj život udajom za Japanca i preseljenjem u „zemlju izlazećeg sunca“. Vrlo brzo shvatila je koliko su stvari drugačije u toj zemlji. Videti trogodišnjaka koji se ponaša histerično u Japanu daleko je ređa pojava nego u zapadnom svetu, kaže ona. A kad bi se to desilo, ona bi i sama osetila olakšanje. Jer, nisu samo njena deca. Nije do nje.
A kako bi japanske mame reagovale kad se to desi? Pa, skoro nikako. Kada bi mu saopštili da ne može da dobije još jedan sladoled ili da je vreme da iz parka krene kući, ako bi počeo da se baca po zemlji, mali Japanac ne bi time naročito zabrinuo svoje roditelje niti izazvao njihovu trenutnu burnu reakciju. Naprotiv, roditelji bi delovali prilično mirno.
Šta je, zapravo, njihova tajna?
Umetnost Shitsuke (Discipline)
Jednog dana, ova mama otkrila je i zašto je to tako. Zašto nikad nije videla Japance kako disciplinuju svoju decu.
„Prepun voz, gužva, a nervozan dečačić od možda tri godine – ne želi u voz. I to vrlo glasno pokazuje. Otac veoma brzo izlazi sa celom porodicom i kako su se vrata zatvorila, kraičkom oka uspevam da vidim kako se saginje i vrlo odlučno razgovara sa svojim sinom. TO je bilo otkrovenje za mene“ – objasnila je ova mama.
„Dok sam se ja fokusirala na to odmah prekinem ispad besa i sasečem nepoželjno ponašanje, japanski roditelji nemaju problem s tim da se boje osude okoline. Zato čekaju trenutak nasamo, da bi razgovarali s detetom. To sam počela da primećujem svuda. Dete ne dobija ni grdnju ni lekciju sve dok nije nasamo s roditeljima.“ – dodaje ova mama.
Ovaj princip, pored toga što čuva samopouzdanje i dostojanstvo deteta, čuva i autoritet roditelja. Na japanskom, disciplina se kaže shitsuke, ali to ujedno znači i trening. A roditeljstvo je upravo to. Od roditelja se očekuje upravo da budu model ponašanja koje žele da usade detetu.
Fokus na ponašanje, ne na kažnjavanje
Taj fokus na treningu kao osnovi discipline vidljiv je svuda. Japanci decu uče kako da se ponašaju tako što im pokazuju ispravne obrasce ponašanja, a greške koje deca naprave ispravljaju u razgovoru nasamo.
To rade jednako roditelji i vaspitači u vrtićima. Fokus nikad nije na tome da deca pate zbog nečeg lošeg što su uradili, već da nauče kako bi trebalo da se ponašaju.