Možda nećete moći da se setite svake reči koju su vam roditelji izgovorili u besu. Sigurno nećete moći da se setite svakog vikanja, a ako ste ih često dobijani, ni svakog šamara. Ali vaš mozak pamti. Vaše telo pamti. I to sećanje se ne čuva u obliku priče koju možete ispričati – već u obliku života koji živite.
Mozak koji beži od bola
Dr Ariel Švarc, stručnjakinja za traumu, objašnjava da postoje dva tipa sećanja: eksplicitna i implicitna. Eksplicitna sećanja su činjenice koje možemo reći naglas. Implicitna sećanja su uzorci ponašanja i telesni osjećaji koji su utkani u naš nervni sistem.
Kada dete doživi traumu, mozak kreira set implicitnih traumatskih sećanja zasnovanih na tom događaju – slike, emocije, telesni senzori – koji se reaktiviraju svaki put kada se dete nađe u sličnoj situaciji. Na primer, dete koje je bilo fizički zlostavljano od strane pijanog roditelja može postati hiper-uzbuđeno na zvuk leda koji pada u čašu, jer je taj zvuk povezalo kao preteču fizičkom nasilju.
Ono što niste svesni – vi možda nećete moći da se setite batina, ali vaše telo prepoznaje ritam zvuka čaše na stolu i telo se priprema za bol.
„Nije mi ništa falilo, sad sam čovek zbog tih batina“ – glas deteta koje se i dalje brani
Postoji fenomen koji psiholozi nazivaju „patološka nada“ ili „patološko poricanje“.
Dr Marsia Sirota opisuje ovu pojavu: „Gotovo je nepodnošljivo priznati da smo odrasli sa roditeljima koji su nas izneverili. Lakše je poricati istinu nego se suočiti sa njom“.
Deca idealizuju svoje roditelje jer moraju da prežive. Krive sebe i uče da sumnjaju u sopstvene percepcije, osećanja i potrebe. To može dovesti do toksičnog stida koji nesvesno boji njihov ceo odrasli život.
Mala deca posebno idealizuju roditelje. Lakše je zaboraviti, racionalizovati ili tražiti izgovore nego prihvatiti nezamislivu realnost da je moja majka ili otac – moj ceo svet – okrutan. Umesto toga, krive sebe. ”Zaslužio sam svake batine”, ”Zbog njih sam postao čovek”, ”Hvala mami za svaki udarac”. To je govor ranjenog deteta u telu odraslog čoveka. To je glas povređenog deteta koje i dalje pokušava da preživi taktikom poricanja. To je glas deteta koje mora da veruje da su roditelji bili u pravu – jer priznati suprotno bi značilo priznati da niko nije bio tu da te zaštiti.
Što nauka pokazuje: Fizičke promene u mozgu
Dr. Sabrina Sufren sa Univerziteta u Montrealu pratila je 94 dece od 2.5 do 9 godina. Nakon decenije praćenja, uradili su MRI skenove njihovih mozgova kada su deca imala 12-16 godina. Rezultat: deca koja su bila konstantno izložena vikanju, tresenju ili ljutnji imala su fizički manje prefrontalne kortekse i amigdale – delove mozga ključne za emocionalnu regulaciju.
Šta to znači u stvarnom životu? Znači da oni koji su preživeli traumu u detinjstvu imaju mozak koji je fiziološki izmenjen. Dečji mozak se prilagođava da preživi. Kada dete odrasta u okruženju gde postoji zlostavljanje i zanemarivanje, njegov mozak će biti oblikovan tim iskustvima. Ove promene možda neće dovesti do neposrednog mentalnog zdravstvenog problema – one mogu pomoći detetu da preživi u toj nepovoljnoj sredini. Međutim, iste te promene mogu učiniti dete ranjivijim za razvoj mentalnih zdravstvenih problema u budućim svakodnevnim okruženjima.
Zašto je ovo važno za roditelje danas
Možda mislite da „jedna ćuška nije ništa strašno“. Možda mislite da „deca ne pamte“. Ali nauka jasno govori drugačije.
Svaki put kada vičete glas na dete – ne samo da ga povređujete u tom trenutku – vi gradite arhitekturu njegovog budućeg mozga.
Svaki put kada fizički kažnjavate dete – ne učite ga disciplini – učite njegovo telo da ostane u stanju stalne pripravnosti za opasnost.
I najgore od svega: učite dete da ne veruje sebi. Učite ga da kaže „Nisam toliko loše prošao“, čak i kada jeste. Učite ga da opravdava one koji ga povređuju. Učite ga da kaže „hvala“ za bol.
Ova deca postaju odrasli ljudi koji brane one koji su ih povredili. Ne zato što je zlostavljanje bilo u redu – već zato što je mozak tako naučio da preživi.
Prekinite lanac. Telo vašeg deteta pamti sve što zaboravite. A ono što upamti danas, gradiće sutra.