Sigurno se sećate jednog od najduhovtijih tekstova objavljenog na našem sajtu: Pet godina nisam kafu popila. Taman dignem šoljicu i – saspem je za vrat! Reč je o tekstu preuzetom iz urnebesne knjige Zovem se mama, Jelice Greganović, u izdanju Lagune. Nedavno je stigao i nastavak – Zovem se mama 2, podjednako urnebesan i zabavan. Zato donosimo jedan od tekstova iz knjige koji nam se dopao. Izbor je pao na jedan koji nije najsmešniji, ali nosi važnu poruku.
Decama
Deca pojma nemaju. Ne znaju da budu deca, pa to ti je. Mi smo bili sasvim nešto drugo, mi smo bili deca, a ne oni. Po vasceli dan bulje u kompjutere i mobilne telefone. U naše vreme toga nije bilo, jer da jeste i mi bismo buljili… Ne, nije to tema, kao ni ta deca….
Nego, već više godina internetom kruži hvalospev generacijama koje su znale šta je to biti dete, i koji su to majstorski odradile. Sudeći po mejlovima, video klipovima i ostalim internetskim umotvorinama, radi se o nama koji smo svetlo dana ugledali sredinom prošlog veka. U spomenutom sastavu koji nosi naslov Kako smo preživeli može se pročitati kakva je neverovatna kvalitativna razlika između nas koji bejasmo deca i ovih naših danas koji se decom samo reda radi zovu.
Kao prvo, mi smo pili vodu sa česme. Ovi naši piju kupovnu vodu iz još kupovnijih flaša. Jeste da im mi tu vodu kupujemo i da na njih urlamo kada ih ukebamo kako sisaju slavinu (legendarni refren: „Hoćeš da se zaraziš!? Zube da polomiš!? Čemu čaše služe? Uzmi flaširanu…“), ali to sad nije bitno. Bitni smo mi. Mi smo pili vodu iz baštenskog creva. Mada bismo ti isti mi, samo kad bismo videli dete kako dodiruje spomenuto crevo dobili fras, ali nije to to. Mi smo pili tu vodu i ništa nam nije bilo. Tu i tamo smo bili krastavi i imali proliv, ali to nema veze, kao ni to što u naše vreme nije bilo plastičnih flaša. Iste su bile staklene i svaka je težila bar dvadeset kilograma žive vage. Iz njih smo pili samo uz pomoć publike i asistenciju jačih odraslih osoba. A ne kao ova deca današnja.
Drugo, mi smo se igrali napolju po ceo dan, unutra nas samo uteraju na hranjenje. Fakat je da nas roditelji nisu, odmah pri rođenju, upisali na balet, klavir, podvodni ribolov, flautu, slobodno planinarenje, četiri strana jezika, ali to je za njihovo dobro. Zbog toga ova naša deca ustaju pre rudara, a ležu kad pokriju vampire. Dakle, mi smo se igrali napolju. Dobro, sad su svuda napolju parkirani automobili, nećemo ih se valjda sad odreći zbog nekih igrica i još nekije dece. Al’ i ti automobili voze ulicama toliko brzo kao što u naše doba nisu ni na automobilskim trkama vozili, ali mi smo bili deca, a ne oni.
I nismo imali mobilne telefone. Nisu roditelji mogli da nas stalno zivkaju. Jeste da je zbog toga polovina majki imala hroničnu pneumoniju od visenja na prozorima, ali… Kako ja da pustim dete napolje, ako ne znam gde je!? Drugo sam bila ja, mislim mi, a drugo oni. Da.
Mi smo pravili igračke od dasaka i cevki, današnja deca ništa ne prave. Nula. Ne umeju ni lokomotivu od žice da proizvedu. A mi… mi smo već u porodilištu umeli od imalinske kutije da napravimo grčku hladnjaču ili katedralu Notr Dam. Jeste da danas nema više ni tih kutija, ni imalina, ali mogli bi da se snađu, deca su, nek’ pokažu šta znaju. Dobro, nas su naši roditelji učili da pravimo igračke, ali mi smo danas izuzetno zauzeti, ne mogu ta naša deca stalno nešto da izvoljevaju. Ko će da radi i lebom ih hrani ako mi budemo morali da se mlatimo učenjem podmlatka kako se igračke prave? Uostalom, eno igračaka u prodavnici, kakve daske po kući i motke, samo još fali da njima nešto po kući polome i upropaste.
U samohvalospevu našim generacijama piše i da smo mi bili dobri u školi, a ko nije bio dobar, taj je dobijao još jednu priliku – ponavljao je razred. A ne kao ova današnja deca. Ne znam doduše šta je danas drugačije, ali nešto sigurno jeste. Naši roditelji se nisu stalno žalili učiteljima, kao što to radimo mi. U stvari, kao što to rade roditelji te nemoguće današnje dece.
Da, i nas su, dok smo decom bili, roditelji vozili nevezane u autu, i bez vazdušnih jastuka, a ni dečja sedišta nismo imali. Jeste da tada ni prednja sedišta u autu nisu nisu imala pojaseve a kamoli te jastuke, jeste da smo ripali po sedištima i pri svakom kočenju, na bar duplo manjim brzinama od sadašnjih, završavali nosom na podu i krajnicima pod sedištem. Ali mi smo bili deca, a ne ovi sad što tu glume neku decu, a u stvari ne umeju ni čestito da padnu pri kočenju.
Mi smo, kaže legenda, padali i ranjavali se, gubili zube, a nije bilo tužbi. Naši roditelji se nisu tužakali, samo su tu i tamo zabeležena roditeljska urlikanja, lupanja po vratima i: “Vidim li još jednom onog vašeg bizgova blizu naše zgrade…”, dok su ova sadašnja deca tako nesposobna da ni roditelje nisu umela da izaberu kako treba. Sve neki kilavci koji nemaju snage da zagruvaju po vratima, taman toliko je imaju da mogu da se vuku po sudovima.
Kad smo već kod padanja i ranjavanja, mi nismo kao ovi današnji nosili kacige i štitnike koje su nam roditelji kupili. I ništa nam nije falilo. Sem već spomenutih zuba. Doduše, ja imam i nekoliko podužih šavova na glavi i takvo koleno da ga baš i ne pokazujem ako ne moram, ali šta mi fali. A ne ova deca današnja.
Ima tu još neponovljivih kvaliteta nas kad smo bili deca, ali i do sada je već postalo potpuno jasno da ova današnja deca nikada sa nama neće moći da se nose. Ne samo po pitanju kondicije, skromnosti, izdržljivosti, mašte, neograničenosti, nego i po tome što smo mi detinjstvo uspeli da preživimo iako nas roditelji i učitelji nisu stalno vodali i slali kod psihologa i pedagoda. Mada, kad malo bolje razmislim, možda je trebalo, možda bi to pomoglo da ova naša deca budu mrvu više deca, a ne ovakvi nesposobnjakovići. Mi smo imali detinjstvo na kom sami sebi čestitamo, a ne ova deca. Naša.
Ko li ih samo takve napravi, da mi je znati?