Ових дана, дописи надлежнима који помињу скраћење часа само се нижу. Тако нам је стигао и овај, сигурни смо вредан ваше пажње, а насловљен на адресу Министарства просвете.
”Поштовани,
Обраћам вам се у вези са предлогом за скраћење часова у школама на 30 минута.
На почетку морам да вас похвалим што сте први у Европи, а можда и у свету, који су се овога досетили (или имали храбрости да изговорите ово решење). Морам да вам признам да сам, након детаљног тражења поузданих информација по интернету, замолила и ChatGPT да ми додатно провери да ли игде у свету у школама час траје пола сата. Одговор ме је обрадовао и потврдио моје истраживање – нико, никад, нигде то није увео, осим у првим разредима музичке школе (опет код нас!), где индивидуални рад са малим музичарима не дозвољава дуже часове.
Tо нам говори да ни друге, такозване успешне и развијене земље, нису схватиле да је пут ка бољем образовању врло једноставан, већ и даље, као да смо у далекој историји, имају часове од 40 или чак 50 минута. Драго ми је да нисте подлегли опсени угледања на друге државе и поверовали шупљој мантри „ако сви тако раде, нисмо ми ваљда најпаметнији“, јер нико не зна боље од нас шта нама треба, а као што видимо, друге земље не знају ни шта треба њима!
Расута пажња деце двадесет првог века не трпи стари начин учења. И шта сад ми да радимо? Да се правимо да не примећујемо да деца не примају информације? Да не могу да прочитају лектиру као ми старији некад? Да не могу да седе у месту и слушају? И да их такве држимо 45 минута у учионици? То је злочин!
Сигурна сам да ће многим земљама бити жао што баш оне нису прве направиле овај велики искорак ка бољем образовању!
Сигурна сам да овај генијални предлог неће проћи без мудраца који ће покушати да га оборе. Не обазирите се! Већ сам чула мишљења да је ово само продубљивање проблема који имамо и ментално слабљење будућих генерација! Да и са 45 минута немамо резултате, а камоли ако још скратимо часове. То су злуради гласови који немају искуства, а ни знања како тече процес учења, па дају себи за право да причају. Чућете и „упућене“ који ће рећи да треба мењати програме који не иду укорак с временом, да је то свакако приоритет, да је потребна модернизација школа и да многе немају сале за физичко или пристојне тоалете. Људи са оваквим ставом мисле да је то важније, али није! Краћим часовима ће се све то решити – сви ће бити боље фокусирани на рад, радиће се брже и квалитетније, а трошење пара на сале за физичко кад деца ионако не воле да трче и играју одбојку је бесмислено бацање новца! Зашто да их мучимо? И зашто, побогу, морају да се баве спортовима ако их не воле! Просто воле да седе, допало се то неком или не!
Хоћу рећи – само напред са идејама, имате сву моју подршку!
Али, пре него што се овај предлог усвоји, молила бих вас да размислите о још неким стварима.
Свако ко има дете, а камоли ко ради са децом, добро зна да је и пола сата много (мада свакако боље од 45 минута!), нарочито имајући у виду да се истовремено разматра предлог забране мобилних телефона у школама. Ако им још отмемо део њихових личности, инстаграм и друге друштвене мреже, тек онда неће моћи да издрже час!
Мој први предлог је да размотрите да се час скрати на 15 минута, јер док наставник дође у учионицу из зборнице, упише час и умири одељење, доћи ћемо на идеалних 5, а толико и овакви какви су – могу да издрже! Способан наставник ће, све што треба, умети да испредаје за то време! О том потом, ако у будућности буде требало додатно скраћење јер ће деца свакако још краћу пажњу имати, ви ћете најбоље знати када и на колико минута или секунди ће то бити. За сада мислим да је 15 минута права мера!
Ако би се овај мој предлог усвојио – природно се намеће и други. Учионице би у великом делу дана остале празне, па би та прилика могла да се искористи и, по систему „једним ударцем две муве“, да се побољша финансијско стање школа. Како би се обе смене завршиле негде до 12 сати и простор би био слободан до сутрадан у 8 ујутро, предлажем да се учионице у том периоду издају! Настава ће бити неприкосновена, али чим се часови заврше, теткице би могле да расклоне столове, почисте подове и обезбеде несметан рад закупца. Најисплативије би било дати просторије кладионицама јер, погледајмо истини у очи – деца их посећују на дневном нивоу. Овако би остајала у свом окружењу, не би морала по зими, снегу, киши, или пак великој врућини, да иду до најближе кладионице и да се муче. Наравно, после 22 сата би малолетнима прилаз био забрањен, а кладионице би морале да ослободе учионице најдаље до 7, како би их теткице вратиле клупе и спремиле учионице за први час.
Ту је и трећи предлог, којим завршавам овај допис. Од зарађеног новца бисмо могли да платимо још професора и да коначно повећамо број предмета које деца уче у школама. Рецимо, ако у другом разреду гимназије имамо свега 17 предмета, сигурно бисмо могли да дођемо бар до 25 ако не и више! Нова радна места и, што је најважније, ново знање за наше ђаке!
Стојим вам на располагању за сваку врсту сарадње!
У потпису, бивша наставница која је напустила школу после 10 година рада с децом.”
За оне који, можда, нису разумели, овај допис је сатира и нема за циљ да било кога увреди.













Коначно је маска пала. После година лажне скромности, креде и дневника, наставници су показали своје право лице: лице моћи, новца и голе похлепе. Док се политичари и бизнисмени, ти тихи, скромни и доброћудни радници транзиције, ломе од посла и бриге за опште добро, наставничка елита из сенке повлачи конце и систематски уништава државно школство (да је само школство!) — да би га, разуме се, што пре приватизовала и предала „својима“, по принципу „кључ у руке“.
Први ударац био је подмукао, али генијалан: скраћивање часова на 30 минута. Тај револуционарни педагошки концепт, непознат било где у свету, није дошао из кабинета политичара, како се злобно подмеће, већ директно из зборница. Наставници су проценили да је пола сата сасвим довољно да се ништа не научи, да се градиво фрагментише, а школа постепено представи као нефункционална установа. После тога, приватизација долази сама од себе — као логичан чин спасавања од наставничких
саботажа.
Али ту се нису зауставили. Као људи који контролишу све полуге власти — од буџета до свести народа — наставници су кренули у офанзиву запошљавања. Наравно, не квалификованих људи (то је „пасе“), него проверених кадрова са страначких спискова. За то је било неопходно осмислити нове, „ударне“ предмете, прилагођене кадровском потенцијалу: Запертлавање ципела, Кување и пеглање, Основе стајања у реду и Увод у послушност. Пошто је, како кажу, „очигледно да деца ове вештине не поседују“, управо ти предмети постају носећи стубови образовања. Са њима ће и концентрација ученика, страшно поремећена упливом нових технологија, бити враћена.
Сваки нови наставник тог типа плаћа улазницу — и наставницима и држави. Буџет плаћа плату, а новозапослени плаћа захвалност. Савршен круг. Педагошки, финансијски и морално затворен.
Следећи корак био је неминован: ПИСА тест мора пасти. Или, боље речено, мора се темељно реформисати. Шта ће нам читање, математика и наука, кад свет очигледно тражи мајсторе за везивање пертли и правилно окретање палачинки? Нови ПИСА тест, по наставничкој замисли, мериће брзину љуштења кромпира и естетику флека од омекшивача. Ту смо конкурентни. Ту блистамо.
А онда долази оно што највише боли — луксуз. После безброј повећања плата, које више ни сами наставници не могу да израчунају без дигитрона и ексел-табела, наступа сезона распуста. Гармиш-Партенкирхен, Мадона ди Кампиљо, Сејшели, Малдиви, Хаваји, Тахити, Акапулко — свуда исти призор: домаћини се хватају за главу јер су им капацитете попунила два народа — светски џет-сет и наши наставници. Истина, наставници троше немилице, па је и локалној економији добро, али психолошки ударац је ненадокнадив. Укључујући и завист просветара широм Земљине кугле.
Обучени у луксузне брендовe, са сатовима вредним као гарсоњере и становима на Беверли Хилсу великим као фискултурне сале, наставници се шетају светом, док политичари, сироти и скромни, носе исте сакое, хаљине и блузе годинама и не стижу ни да их испеглају од силне посвећености бољем сутра. Отуда и знају вредност Пеглања као новог школског предмета…
Када је реч о пројектима, наставници не губе време на тендере. Чему процедуре, кад постоји директна погодба? После ње, пројекат кошта три пута више, а наставници постају пуни као брод — јер се, наравно, уграђују. Заправо, како кажу, „изграђују себе за боље сутра свих нас!“ Национални стадиони су били њихова посебна страст. Где год виде празну ливаду, ничу и трибине. Где год има школа, мора бити и стадион. Јер шта је образовање без грађевинског симбола наставничке визије?
И зато, кад следећи пут чујете да нешто у држави не ваља, не тражите, ни случајно, кривце међу политичарима и бизнисменима — тим скромним, пожртвованим људима који живе за јавни интерес. Погледајте у зборницу. Тамо се кроји судбина нације. Са кредом у једној, а уговором у другој руци.
Јер, ако нешто сигурно знамо, то је ово:
није држава уништила школу — већ обрнуто. Наставници!
Bravo Majo, bravo dušo moja.
Ja sam vaspitačica u penziji, naravno da nije isto raditi sa decom predškolskog i školskog uzrasta, ali, deca su deca. I ja te u potpunosti razumem. Tim pre što sam rodila jednu profesorku, koja je svoj profesionalni put ,,zacrtala“ još u četvrtoj godini života. I što je ta moja profesorka rodila, sada četrnaestogodišnjakinju, čija se komunikacija svodi na ,,ne“ ili ,,da“, Zato je ja, ljubi je baka, zovem ,,Neda“. A da je dečak, zvala bih ga ,,Dane“.
Pametnom dosta da shvati.
Majo, hvala za ovaj inspirativni tekst.
I opet, pametnom dosta da shvati.