Тренер одбојкашица Партизана Ненад Живановић, у тајмауту меча против Црвене звезде, обраћа се својим играчицама — девојкама, од којих је осам малолетно — речима које овде нећемо у потпуности наводити, али које у себи садрже једну од најтежих псовки у српском језику, уперену директно у њих. „Знате какве сте пи*****не, брате, невероватно,“ поновио је више пута. Звук камере је све ухватио. Интернет је све видео. Против тренера је Одбојкашки клуб Партизан покренуо дисциплински поступак.
Оно што је уследило можда је и потресније од самог снимка.
Играчице су се огласиле и стале у одбрану тренера. „Није имао лошу намеру,“ написале су у заједничком саопштењу. „Годинама се није нашла особа којој је то сметало.“ (?!)
Нормализација насиља: Када се границе помере толико да их више не видимо
Постоји психолошки феномен који стручњаци називају нормализацијом злостављања — процес у коме жртва, кроз време и понављање, почиње да доживљава штетно понашање као прихватљиво, па чак и као доказ бриге. То се не дешава нагло. Дешава се полако, корак по корак, годинама.
Замислите девојчицу од тринаест или четрнаест година која први пут долази на тренинг. Она жели да игра одбојку. Она жели да припада екипи. Жели да је тренер воли и цени. У тој раној фази, сваки ауторитет — посебно онај одраслог мушкарца који „зна“ — огроман је у њеним очима. Ако тај ауторитет од првог дана комуницира кроз викање, понижавање и псовке, али их одмах уоквирује као „бригу“ и „страст према спорту“, девојчица неће закључити да је нешто погрешно. Она ће закључити да је то спорт. Да је то љубав према екипи. Да треба да се заслужи да је воле, чак и кад те вређају.
Три године касније, та иста девојчица — сада мало старија, али не нужно мудрија у погледу граница — пише саопштење у одбрану човека који ју је назвао оним што ју је назвао, јер „није имао лошу намеру.“
Ово није слабост тих девојака. Ово је резултат система који их је томе научио.
„Добра намера“ као златни кључ који отвара сва врата
Једна од најопаснијих реченица у српском друштвеном речнику је: „Није он/она лош/а, само је такав/таква.“ Или њена варијанта: „Знам да је претерар/а, али има добру намеру.“
Добра намера постала је универзални пардон за лоше понашање. Псујете децу — али волите спорт. Понижавате играчице — али „хоћете да их подстакнете.“ Вичете на дете испред целог тима — али „то је мотивација.“
Проблем је што психологија овде говори нешто сасвим другачије од фолклорне мудрости. Намера онога ко наноси бол не утиче на бол који је нанет. Мозак девојчице која чује да је „пи*****на“ од свог тренера не процесуира ту реч кроз филтер „али он је у ствари фин човек.“ Процесуира је директно, кроз емоционални центар, и уписује је као информацију о томе колико она вреди. Чак и кад тога није свесна.
Истраживања у области спортске психологије и педагогије конзистентно показују да вербално злостављање у спорту, чак и оно које долази уз добре резултате, дугорочно повећава анксиозност, смањује самопоуздање и — парадоксално — штетно утиче на сам спортски учинак. Атлете које су одрасле у системима засновеним на страху ретко достижу свој пуни потенцијал, јер значајан део њихове менталне енергије троши се на управљање страхом од грешке, а не на слободу игре.
Зашто су девојчице стале у његову страну — и зашто је то тужно, а не лепо
Када је јавност прочитала саопштење играчица Партизана, део пеопле је одахнуо: „Па ето, саме су рекле да им није сметало.“ Као да су тиме затвориле тему.
Али овде морамо бити прецизни и поштени.
Деца и млади спортисти који бране свог тренера после вербалног злостављања најчешће то раде из једног од неколико разлога, које психолози и педагози добро познају:
Идентификација са агресором — један од најмоћнијих одбрамбених механизама психе. Ако прихватим да је понашање које трпим исправно, не морам да се суочим са чињеницом да сам била злостављана. Лакше је бранити тренера него прихватити да је неко коме сам веровала могао да ме повреди.
Страх од последица — спортски тим је социјална јединица. Ако се побуните, ризикујете да будете искључени, маргинализовани, да изгубите место у екипи. Солидарност у тимовима често функционише као притисак на конформизам.
Научена беспомоћност — после довољно дуго понављаног понашања, мозак престаје да га доживљава као проблем. То није пристанак. То је адаптација на околности које нема снаге да промени.
Љубав према спорту као замена — девојке воле одбојку. Воле екипу. Воле осећај заједништва. И све то помешају са ликом тренера, па одбрана тренера постаје одбрана свега што воле.
Ниједан од ових разлога није доказ да им је добро. Сваки од њих је сигнал да им треба помоћ, а не аплауз.
Друштвена цена нормализације: Где све то води?
Ово није само спортска прича. Ово је прича о томе какве одрасле људе одгајамо.
Девојчица која је научила да је нормално да те вређају ако те воле, носиће ту лекцију ван терена. У везу у којој партнер виче, али „он/она ме воли“.
Нормализација насиља у спорту није изоловани проблем. Она је модел који се реплицира у свакој следећој сфери живота. И у томе је њена права опасност.
С друге стране — и ово је важно — дечак који гледа тај снимак и чује да је тренер „прави човек“ па чак и да девојчице које је вређао то кажу, учи нешто о томе како сме да се опходи према женама. Насиље које се нормализује не остаје у свлачионици.
Шта као родитељи можете и морате да урадите
Ако ваше дете тренира спорт — било који спорт — ово је тренутак да се запитате неколико ствари.
Разговарајте отворено. Питајте дете како се осећа на тренинзима. Не само „Је л’ ти лепо?“ него конкретно: „Да ли те тренер икад виче? Да ли те икад нешто што каже натера да се осећаш лоше? Да ли се икад плашиш да направиш грешку?“ Створите простор у коме је безбедно да одговори искрено.
Верујте свом детету. Ако дете каже да му нешто смета, не умањујте то речима „Па то је спорт“, „Треба да буде јаче“ или „Тренер зна најбоље.“ Та реакција вуче дете назад у ћутање.
Разликујте захтевност од злостављања. Захтевни тренер поставља високе стандарде, очекује напор, даје повратне информације — али то ради са поштовањем. Тренер који злоставља користи понижавање, страх и вређање као алате. Ово није исто. Једно гради спортисте. Друго их ломи.
Пријавите. Ако постоји конкретан инцидент, имате право — и обавезу — да се обратите клубу, савезу, а по потреби и надлежним органима заштите деце. Ћутање није лојалност. Ћутање је саучесништво.
Покажите детету да имате своју границу. Један од најмоћнијих примера који родитељ може да пружи јесте да и сам постави границу и одбрани је. Ако одведете дете с тренинга јер је тренер прешао границу, нисте га „омекшали“. Научили сте га да је достојанство вредност, а не слабост.
И потребно је да ми — као родитељи, учитељи, новинари, комшије, навијачи — престанемо да пљешћемо када неко каже да је насиље љубав.
Јер сваки пут кад пљешћемо, ми учимо неку девојчицу да то заслужује.