Кад наиђем на снимке овог типа, обично прескочим. Не пустим. Моја је теорија да, ако не могу да помогнем, а не могу, зашто да мучим себе тим сценама?
Међутим, у недавном разговору, психолог Јеленом Марушић открила ми је да је она својој шестогодишњој девојчици пустила овај видео. Схватила сам да је то добра идеја.
И моје дете је сличног узраста, на јесен ће бити првак. Селе смо и одгледале два снимка заједно. На та два снимка је, вероватно знате, Мика са посебним задовољством, а видело се да у томе ужива, деци говорио да су глупа, уз подсмех, питајући их „колико су глупи“. Слао их је на умивање, гојазном дечаку говорио да је дебео и питао га да ли ноћу једе. Дечаку се у очима видео стид и понижење, Мики се у очима видело да у томе ужива. Телевизија са десетинама запослених, милиони људи пред екранима су то гледали и нико није видео у томе ништа необично. Изгледа да нико није разумео да је глорификација васпитних метода које укључују „чврсту руку“ овог типа, заправо глорификација понижавања и урушавања самопоуздања код деце. То што су ове методе биле нормалне и у четири зида у многим породицама, одговор је на питање зашто су нам деца данас „оваква“. Зато што су их одгајали родитељи које је овим методама „васпитавао“ неки Мика Алексић.
А како је дете, коме нико никад није рекао да је глупо или га било где послао са „мрш“, реаговало на снимак?
Пошто никад не вређамо, критикујемо увек само поступке, кад за то има потребе, прво питање мог детета било је – да ли тај чика са снимка стварно постоји? Помислила је, схватила сам, да је то неко као негативни ликови у бајкама са којима се среће, а за које јој говоримо да нису стварни. Пошто се са таквим одраслим људима није срела, није знала да постоје.
Деца иду у вртић и свашта чују. Свом брату умела је да каже да је глуп и он њој. Нисам се због тога потресала, само бих објаснила да то није у реду и да ми у кући тако не разговарамо. Међутим, она никад није чула одраслу особу да тако нешто детету каже. Зато је мислила да је то немогуће, а овај видео јој је на неки начин отворио очи.
Питала сам је, затим, шта би она урадила да јој се нека одрасла особа, неки учитељ, тренер, било ко – обрати на тај начин? Рекла је збуњено и искрено: „Не знам. Плакала бих.“
Али пошто не желим да ми дете на тај начин очврсне, договориле смо се да:
- сме да плаче ако се тако осећа, али да за тим нема потреба јер постоје друга решења
- да је у реду да каже да не жели да неко с њом тако разговара и да она није глупа
- да ће увек рећи тати или мами ако јој се неко на такав начин обрати
- да ће нам увек рећи ако се негде где одлази редовно осећа лоше, непријатно, ружно
- да нико не сме да дира њено тело и тражи од ње било какав физички контакт
- да никад није она крива ако неко на њу виче или је вређа
Овај видео може отворити теме за многе разговоре. Причајте о телесном интегритету, о томе да постоје лоши одрасли људи, о томе да је сасвим у реду да дете каже „нећу“, о томе да не постоји довољно снажан разлог да трпи понижења и увреде.
Дозволите детету да каже шта мисли (ово прво) и питајте га да ли има неких питања. Вежбајте. Ви будите тај одрасли човек који ће јој рећи ружне речи, а она (или он) нека покуша да реагује.
Не чекајте да овакве ствари сами науче, суочавајући се с правим увредама. Не челичите их на овај начин и ником то не дозвољавајте. Једино што ће тиме оснажити је осећај да нису вредни.
А. Ц.