Нова глобална студија је показала нешто што већина мама већ зна – дојење није једноставно. Иако јесте природно, није свакој мајци млеко потекло као из славине, без болова приликом дојења или упала због превелике количине млека.
Студија је обухватила приближно 13.000 трудница и прворотки које су, готово једногласно, рекле да је дојење сигурно најбоље за бебу, али да истрајати у томе није баш тако једноставно. Баш као што свака мама пажљиво испланира порођај, долазак кући, прве дане с бебом, а ретко се сви планови остваре онако како је мама замишљала, тако и свака намера да се беба доји годину или дуже звучи много лакше у теорији него у пракси.
Две трећине мајки у истраживању је изјавило да планира да доји шест месеци (најмање), а само 62% тих мама је у томе и успело, при чему се не наводи да ли је уз дојење дете добијало и вештачку храну.
Разлог за одустајање који наводи већина мама је – бол. Од десет земаља које су учествовале у истраживању, само је Кина изузетак – Кинескињама је највећи проблем био устајање ноћу да би се беба подојила. Још два разлога која се често наводе је тај што нису научиле да доје правилно и што не умеју да процене колико је беба јела и кад је гладна.
Ови резултати се у великој мери поклапају са три највеће бриге које труднице имају везано за дојење – да беба неће умети да сиса (26%), да неће моћи да издрже да доје шест или више месеци (17%) и да ће дојење болети (14%). Интересантно је да се нигде не помиње страх од тога да неће имати млека или да ће млеко бити неквалитетно, што су код наших мама највеће бриге. Ово су потпуно неутемељене стрепње и логично је што се маме широм света овога не плаше – зато што су шансе да здрава мама нема млека за своју бебу готово равне нули, а неквалитетно млеко не постоји.
Важно је знати да чак 95% мајки може несметано да доји своју бебу и сигурно ће имати довољно млека. Само што код неких мама успостава лактације иде лакше, док код других то уме да постане права мука. Ја спадам у ову другу групу мама, чија је беба рођена са жутицом и дуго се задржала у порођајном каналу па прве три недеље није била будна ни 5 сати укупно. Наравно да о дојењу није било ни говора, а све што сам могла је да се издајам и дајем на кашичицу. Губила је на килажи, а ја плакала свакодневно јер нисам могла да је натерам да једе.
Пошто нисам била од оних мама која има млека у изобиљу и нисам знала да га лепо извучем, додавала сам дохрану. Кад је дошла себи, одмах, првог дана – избацила сам формулу. Плакала је, стално тражила још, будила ме ноћу на два сата да би сисала по цео сат, а ја једва истрпела болове од којих ми се стварно чинило да ћу избројати звезде. Али, некако смо успеле. Неке маме не успеју. Зато што имају низак праг бола, зато што не желе да доје или зато што су мислиле да немају довољно млека. Неке једноставно не могу да поднесу да секунд гледају бебу гладну, те лако посежу за флашицом, не знајући да ће та глад трајати кратко, некад само 24 сата, колико је организму потребно да схвати да треба да произведе још млека! Једина тајна је – беба на дојку кад год затражи.
Који год био разлог, нико нема право да их осуђује. Браво за све маме које су дојиле, али то не значи да су оне које нису, лоше маме. Можда су биле недовољно информисане, можда имају старије дете које им не дозвољава да на миру доје, а можда немају разумевање у породици за умор који их стиже због дојења и сталног ноћног буђења. Допустите мамама да буду и маме, не само дојиље!
А.Ц.