Nova globalna studija je pokazala nešto što većina mama već zna – dojenje nije jednostavno. Iako jeste prirodno, nije svakoj majci mleko poteklo kao iz slavine, bez bolova prilikom dojenja ili upala zbog prevelike količine mleka.
Studija je obuhvatila približno 13.000 trudnica i prvorotki koje su, gotovo jednoglasno, rekle da je dojenje sigurno najbolje za bebu, ali da istrajati u tome nije baš tako jednostavno. Baš kao što svaka mama pažljivo isplanira porođaj, dolazak kući, prve dane s bebom, a retko se svi planovi ostvare onako kako je mama zamišljala, tako i svaka namera da se beba doji godinu ili duže zvuči mnogo lakše u teoriji nego u praksi.
Dve trećine majki u istraživanju je izjavilo da planira da doji šest meseci (najmanje), a samo 62% tih mama je u tome i uspelo, pri čemu se ne navodi da li je uz dojenje dete dobijalo i veštačku hranu.
Razlog za odustajanje koji navodi većina mama je – bol. Od deset zemalja koje su učestvovale u istraživanju, samo je Kina izuzetak – Kineskinjama je najveći problem bio ustajanje noću da bi se beba podojila. Još dva razloga koja se često navode je taj što nisu naučile da doje pravilno i što ne umeju da procene koliko je beba jela i kad je gladna.
Ovi rezultati se u velikoj meri poklapaju sa tri najveće brige koje trudnice imaju vezano za dojenje – da beba neće umeti da sisa (26%), da neće moći da izdrže da doje šest ili više meseci (17%) i da će dojenje boleti (14%). Interesantno je da se nigde ne pominje strah od toga da neće imati mleka ili da će mleko biti nekvalitetno, što su kod naših mama najveće brige. Ovo su potpuno neutemeljene strepnje i logično je što se mame širom sveta ovoga ne plaše – zato što su šanse da zdrava mama nema mleka za svoju bebu gotovo ravne nuli, a nekvalitetno mleko ne postoji.
Važno je znati da čak 95% majki može nesmetano da doji svoju bebu i sigurno će imati dovoljno mleka. Samo što kod nekih mama uspostava laktacije ide lakše, dok kod drugih to ume da postane prava muka. Ja spadam u ovu drugu grupu mama, čija je beba rođena sa žuticom i dugo se zadržala u porođajnom kanalu pa prve tri nedelje nije bila budna ni 5 sati ukupno. Naravno da o dojenju nije bilo ni govora, a sve što sam mogla je da se izdajam i dajem na kašičicu. Gubila je na kilaži, a ja plakala svakodnevno jer nisam mogla da je nateram da jede.
Pošto nisam bila od onih mama koja ima mleka u izobilju i nisam znala da ga lepo izvučem, dodavala sam dohranu. Kad je došla sebi, odmah, prvog dana – izbacila sam formulu. Plakala je, stalno tražila još, budila me noću na dva sata da bi sisala po ceo sat, a ja jedva istrpela bolove od kojih mi se stvarno činilo da ću izbrojati zvezde. Ali, nekako smo uspele. Neke mame ne uspeju. Zato što imaju nizak prag bola, zato što ne žele da doje ili zato što su mislile da nemaju dovoljno mleka. Neke jednostavno ne mogu da podnesu da sekund gledaju bebu gladnu, te lako posežu za flašicom, ne znajući da će ta glad trajati kratko, nekad samo 24 sata, koliko je organizmu potrebno da shvati da treba da proizvede još mleka! Jedina tajna je – beba na dojku kad god zatraži.
Koji god bio razlog, niko nema pravo da ih osuđuje. Bravo za sve mame koje su dojile, ali to ne znači da su one koje nisu, loše mame. Možda su bile nedovoljno informisane, možda imaju starije dete koje im ne dozvoljava da na miru doje, a možda nemaju razumevanje u porodici za umor koji ih stiže zbog dojenja i stalnog noćnog buđenja. Dopustite mamama da budu i mame, ne samo dojilje!
A.C.