Велики проблем нас, деце која смо расла осамдесетих и деведесетих је тај што је постало нормално да тата буде неверан мами, па да чак остави њу и децу. Зато многи синови, у недостатку доброг узора, ни данас не умеју да буду добри очеви и мужеви јер нису имали то од кога да науче. Ја сам отац троје деце, од девет, седам и две године и сваког дана се преиспитујем. Јесам ли довољно добар отац, довољно добар супруг?
Оно што засигурно знам јесте да начин на који поступам према својој жени и те како утиче на децу. Двоје старијих веома добро примећују и осећају ако се нешто необично дешава. Не свађамо се често, али кад се посвађамо, видим како то њих поремети. Понекад, у току расправе, ако бацим поглед на њих, видим како седе на каучу, прибијени једно уз друго, широм отворених очију, покушавајући да схвате шта се то дешава.
Али, још важније је то што примећују и оне добре ствари.
Зато се трудим да својој жени купим цвеће једном месечно, а то много утиче и на децу. Желим да мој син види како његовој мајци купујем цвеће јер ја свог оца никад нисам видео да то чини за моју мајку. Желим да мој син научи како се третира жена и мајка. Желим да зна колико је важно да мајци своје деце показује љубав, чак и после много година брака. Желим да му будем добар узор, онај који је мени недостајао.
А за моје ћерке, желим да науче да очекују цвеће. Да се удају за неког ко је спреман и вољан да утроши мало више времена и новца да би се она нежност и љубав с почетка сачувала и касније, када године прођу.
Не желим да се осете изгубљено, као што сам се ја осећао. Желим да виде и науче како треба да изгледа добар брак. Желим да знају, без трунчице сумње, да ми је њихова мајка најважнија жена на свету и да је волим више од свега. А да би знали, то морам и да покажем.
И управо ту лежи стварност брака, љубави, породице. Љубав је именица. Љубав је акција. Није нешто што се деси на почетку везе, па нестане кад испустите кормило. Љубав је непрекидно показивање нежности. Милион порука у којима пише „Волим те”, позива да се уверите да је све у реду, топлих загрљаја, пољубаца, заједничких излазака, ситних гестова који показују колико вам је стало. Љубав је да припазите децу кад оном другом треба одмор. То је проналажење компромиса где нико неће бити 100% у праву, али сви ће бити задовољни.
Сваки пут кад свом сину кажем да волим његову мајку, он преврне очима уз речи: „Знам, татаааа.” А осмех му заигра на крајевима усана. Каже то као да сам му управо рекао да је вода мокра. То је реалност његовог живота. И то ме чини неизмерно срећним. То што зна да волим његову мајку даје му осећај сигурности. Шта год се у животу десило, имаће породицу која ће бити ту за њега. Као неко ко је растао у растуреној породици, знам колико је то важно.
Али, ако не показујете мајци своје деце да је волите, шта заправо показујете? Па, у случају мог оца – равнодушност. Избегавање. Тишина двоје људи који су се некад волели, али су се временом удаљили.
Тате, са потпуном сигурношћу вам тврдим да ваш брак, породица, живот могу бити бољи, лепши, топлији ако своју љубав покажете делима.
То је суштина заједничког живота. То је чување породице о ком се толико говори. А заправо је тако једноставно. То је оно што ваша деца морају видети да би се осећали сигурно и вољено и да би сутра умели да створе своју породицу која ће функционисати на стабилним темељима.
То је најбоља инвестиција коју можете направити. Верујте ми на реч.
Аутор:
Приредила: А. Ц.