Није нам потребно неко посебно истраживање да бисмо знали да жене у Србији нису равноправне са јачим полом.
Можда се женски део читалаца нашег сајта (који чини већину) сећа да су им прошле године на врата закуцали анкетари који су желели да чују како су оне задовољне својим животом. Питања су била разнолика. Од једноставних, до веома шкакљивих. Нека од њих морала су бити постављена насамо, без присуства супруга/оца/брата.
Резултате истраживања је пре неколико дана објавио дневни лист Политика и не може се рећи да су они изненађујући. Како пише Политика, даме у нашој земљи потпуно се уклапају у стереотип о „слабијем” полу – слабије су плаћене, слабије су заступљене на местима где се одлучује о њиховој судбини, слабије су запослене, и то углавном на слабије плаћеним пословима.
Иако чине образованији део популације, оне много теже долазе до посла од мушкараца. Мере штедње и забрана запошљавања у јавном сектору, нарочито су погодиле жене које и чине највећи број запослених у сектору здравства, просвети и државној администрацији.
Бројке недвосмислено говоре да је родна неравноправност присутна у свим областима живота жена – Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре недавно је објавило податак да само трећина жена у Србији има возачку дозволу, а најновија студија НАЛЕД-а говори да тек свака четврта жена има власништво или сувласништво над некретнином, док у сеоским срединама чак 86 одсто жена нема никакву непокретност на своје име, пише Политика.
Иако су у сеоским срединама жене најчешће окренуте домаћинству и пољопривреди, па је свака друга формално незапослена, тек 7,4 одсто њих поседује земљу. У наше друштво дубоко укорењен стереотип да је сестра која подели наследство са братом учинила грех, довео је до тога да се у сеоским срединама жене чешће одричу породичног наследства у корист браће и мушких чланова породице.
Жене у ванбрачној заједници
Положај оних жена које са својим партнером живе у ванбрачној заједници посебно је компликован. А у таквом браку живи чак 200.000 људи у Србији. Наиме, наш закон о наслеђивању „признаје” само брачне партнере, а ако дође до развода, жена најчешће остаје на улици без ичега – макар та заједница трајала неколико деценија. Ако њен ванбрачни партнер премине, она нема никаква права на његову пензију нити наследство.
Неравноправност у кућним пословима
Просечна српска жена свакога дана у кухињи проведе сат и по времена, 65 минута потроши на чишћење куће, а још пола сата на прање и пеглање веша. За обавезе око деце дневно потроши 37 минута, док се мушкарац храном бави 16 минута дневно, прањем судова целих три минута, а за одржавање домаћинства, према сопственом признању, дневно утроши 29 минута, док кућни љубимци и баштованство окупирају његову пажњу два сата дневно. Осим тога, жене се неупоредиво више баве старијим члановима породице. За велики број жена у нашој земљи дом је најмање сигурно место за живот. Сваке године око 30 жена стада од руке ближњег свог – оца, мужа или брата, а од почетка године убијене су чак 22 жене, пише Политика.
Доскорашња повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић оцењује да овим просторима и даље дувају снажни ветрови патријархата и додаје да у већини породица цео терет родитељства пада на жену, иако не постоје ни биолошки ни психолошки докази да мама боље од тате храни, повија и учи дете.
„Пандемија вируса корона толико је оголила родну неравноправност у кући јер су многе жене буквално грцале под теретом дуплих и троструких обавеза – осим што су морале да иду на посао, највећи број њих преузео је улогу педагошког асистента својој школској деци, која су морала да прате онлајн наставу, а у трећој „смени” их је чекало кување ручка, прање, пеглање и спремање домаћинства. И док су жене у Србији ћутке прихватиле новонастале обавезе, група жена из немачке покрајине Саксонија одлучила је да влади те земље испостави рачун за додатне послове које су биле принуђене да раде у време карантина уведеног због пандемије ковида 19. Реч је о женама које су запослене, али су у време блокаде морале да се додатно брину о деци и помажу им у учењу, кувају, перу, пеглају и по потреби „буду психолог” мужу или деци. На својој „фактури” оне су написале да обука и помоћ деци од 17. марта до 15. маја кошта укупно 22.296 евра, а у ову цену ушли су време, струја, вода и грејање”, каже за Политику повереница за равноправност Бранкица Јанковић и подсећа да се свака трећа притужба која стиже на адресу повереника за заштиту равноправности тиче дискриминације на основу пола, а њу најчешће подносе жене које су након повратка с породиљског одсуства премештене на ниже радно место или позицију с нижим примањима.