Svedoci smo vremena u kome deca najveći deo dana provode u virtuelnom svetu. Za razliku od pre nekoliko decenija retko možemo videti decu na igralištu ili u parku da se igraju. Čak i kada se okupe u parku, samo naizgled su u društvu, jer je svako od njih u svom svetu u kome mu je mobilni telefon primaran.
Kao što su se deci nekada kupovali klikeri, lopte, setovi za badminton danas im se kupuju tableti i mobilni telefoni. I da se razumemo, nemam ništa protiv savremene tehnologije, ali mi se ne dopada način na koji je zloupotrebljena. Deci su potrebni priroda, pokret i druženje. Studije pokazuju da je danas neuporedivo više gojazne dece nego što je to bio nekad slučaj. Da li je u pitanju nedostatak fizičke aktivnosti? Nedostatak igre, onakve kakvu mi pamtimo a koja danas gotovo i da ne postoji.
Dečje igre su oduvek bile veoma važne kako za fizički tako i za intelektualni razvoj deteta. Deca su se kroz igru zbližavala i razvijala. U narednim redovima ćemo vas podsetiti na neke zaboravljene igre, možda ćete podstaći svoje mališane da se oprobaju u njima, jer deci je zanimljivo ono što je nepoznato.
Neke davno zaboravljene igre sakupila je i divno prikazala pedagog Ljubica Sikimić. Ovu dragocenu zbirku, zajedno sa pravilima igre, brojem igrača, mestom gde se igra, objavio je Kreativni centar, a kako ona izgleda, pogledajte ovde.
Neke od igara koje ovde predlažemo se nalaze u zbirci, ali je tamo mnogo više nekih drugih, davno zaboravljenih.
Igre jurke ili šuge
Ovo je igra koja je bila popularna među decom svih uzrasta. Najpre se odabere jedan igrač koji juri a ostali beže trudeći se da ne budu uhvaćeni. Podrazumeva se da je bežanje ograničeno na utvrđeni prostor. Kada igrač koji juri dotakne nekoga od igrača koji beže i kaže „šuga“ ovaj preuzima njegovu ulogu, a igra se nastavlja.
Igra trule kobile
Ovo se smatralo jednom od težih igara i uglavnom su je igrali stariji dečaci. Jedan dečak se savije tako da mu gornji deo tela bude u paralelnom položaju sa zemljom. Kako bi se održao u tom položaju najčešće se drži za stablo drveta ili za drugog dečaka koji se nalazi ispred njega. Za igrača koji je savijen se nadovezuju još 2 ili 3 dečaka i na taj način prave dugačku trulu kobilu.
Ostali igrači skaču jedan po jedan tako da to deluje kao jahanje na konju. Prvi igrač skače najdalje a svi ostali se ređaju iza njega. Tako poređani počinju sa odbrojavanjem jer se na taj način meri izdržljivost trule kobile. Kada pod teretom kobila padne, igra se ponavlja, ali tako što igrači menjaju uloge. Na taj način se upoređuje izdržljivost i jedne i druge „trule kobile.“
Igra jelečkinje – barjačkinje
Ovo je veoma popularna igra koju su deca igrala u svim krajevima Srbije, jedina razlika je što se u različitim podnebljima različito nazivala. Igrala se tako što se igrači podele u dve grupe sa istim brojem članova. Svi članovi stanu u dve vrste, držeći se za ruke okrenu se jedni naspram drugih.
Igru počinje jedna grupa obraćajući se igračima druge grupe sa pitanjem „Jelečkinje, barjačkinje, koga ćete?“ Igrači druge grupe se dogovore međusobno koga će odabrati, a zatim kažu ime konkretnog deteta. Prozvano dete istrči iz svoje ekipe i zatrči se ka suprotnoj pokušavajući svojim telom da probije lanac napravljen od čvrsto stisnutih ruku. Ukoliko u zaletu uspe da preseče taj lanac, onda iz protivničke ekipe u svoju ekipu povede jednog igrača. Ukoliko ne uspe da probije lanac ostaje u toj grupi koja ga je tražila.
Pobednik u ovoj igri je ona ekipa koja uspe na svoju stranu da prevede što veći broj igrača iz suprotne grupe.
Klikeri su bili neizostavni za dečake
Opsesija gotovo svakog dečaka su bili klikeri. Nekoliko kvadratnih metara zemljane površine i roša tj. rupa koja se pravila koncentričnim kruženjem đona patika. Istina, predugo igranje klikerima je dovodilo do toga da spoljna strana šake ispuca, ali niko nije mario za to. U najgorem slučaju napravila bi se pauza od nekoliko dana dok rane ne zacele a zatim bi se nastavljalo sa igrom.
Lastiš kao najpopularnija igra za devojčice
Ovo je bila omiljena igra mnogih devojčica koja se igrala na više načina. Jedan način je podrazumevao da dve devojčice stoje držeći lastiš telom. I to najpre od članaka nogu pa na gore sve do vrata. Treća devojčica je preskakala lastiš.
Druga igra lastišem se igrala tako što su dve devojčice držale lastiš najpre sa 4 prsta, dok bi treća preskakala. Što je više odmicala, igra je bivala sve zahtevnija tako da je najteže bilo kada se lastiš držao samo jednim prstom.
Petljancija lastišem je igra koju su devojčice obožavale. Igrala se tako što su 3 devojčice držale upetljan lastiš u obliku slova X a četvrta devojčica se provlačila, ali tako da ne dodirne lastiš. Naravno, svaka igra se igrala na ispadanje, tako da je svako bio aktivni učesnik u igri.
Igra Care, care gospodare
S jedne strane stoji grupa dece (stanu jedan pored drugog), a s druge jedno dete, tj. „car“ (stoji leđima okrenut grupi dece).
Deca pitaju (sami se dogovore za redosled): Care, care, gospodare, kol’ko ima sati?
„Car“ odgovara (na primer):
2 konjska (dugački koraci)
ili 5 mišjih (mali koraci)
ili 3 mačja (srednji koraci)
ili 1 mravlji (stopalo ispred stopala)
Pobednik je onaj ko prvi stigne do „cara“ te sada on postaje novi „car“.
Između dve vatre
Zanimljiva igra loptom mada i za ovu igru postoji nekoliko varijacija. Suština igre je pogoditi loptom nekog iz protivničke ekipe. Pobednik je ona ekipa čiji igrač najduže ostane u igri. Ukoliko je manji broj dece u igri, tada se nisu delili u ekipe, već su sva deca bila unutar naznačenog polja. Dva igrača su se dobacivali loptom trudeći da ih pogode kako bi ih izbacili iz igre i proglasili pobednika.
Igra školice
Zanimljiva igra koju su uglavnom igrale devojčice. Na betonu bi se kredom nacrtala polja a zadatak takmičara je skakućući na jednoj nozi da obiđe i da se vrati. Sledeći viši stepen je bio šutiranje kamena ili parčeta cigle po tim poljima. Na koje polje kamen padne, takmičar je trebao tamo da skoči na jednoj nozi. Pobednik je bio onaj ko najduže izdrži u igri.
Širi, širi vezeni peškiri
Igra koju su volela mlađa deca. Sva deca stanu u krug držeći se za ruke i pomerajući se u pravcu kazaljke na satu. Istovremeno pokret prati pesma „Širi, širi, vezeni peškiri, bosa ja, bosa ti, okreni se (kaže se ime jednog deteta) ti.“ Prozvano dete bi se okrenulo leđima ka krugu, odnosno suprotno u odnosu na sve njegove drugare. Igra bi se nastavljala dalje i trajala bi sve dok se svi takmičari ne okrenu leđima ka unutrašnjosti kruga.
Prednost svih ovih igara je što su deca bila napolju, stalno u pokretu, socijalizovala su se i što je veoma važno družili su se. Istina, druže se i danas. Ali na neki sasvim drugačiji način. Možda smo mi kao roditelji ipak zatajili negde, preispitujem se i dalje. A vi?