Monja Jović je mama tri devojčice, supruga bivšeg učitelja, danas poznatog reditelja Ivana Jovića, koga ističe kao glavnog „krivca“ za većinu stvari koje je u životu postigla. Kaže da je sve što ona nosi u sebi, talenat, energiju i ljubav prema pisanoj reči on pre nje prepoznao i nije joj dozvolio da ne izvuče ono najbolje iz sebe. Tako je Monja postala doktor srpskog jezika i književnosti, urednik u izdavačkoj kući Eduka, pisac i scenarista nekoliko drama koje je režirao njen suprug, kao i dokumentarnog filma „Zaveštanje“ i igranog filma „Isceljenje“.
Sa Monjom ovog puta razgovaramo pre svega o njenoj ulozi urednika izdanja za srpski jezik i književnost i mestu koje ova predmet ima u školama, ali i društvu uopšte. O tome koliko je važno da deca čitaju i jer je čitanje „čin pobune“.
Takođe, Monja govori i o problemu školovanja nastavničkog kadra i o tome koliko je bitno drugačiji pristup potreban na mnogim fakultetima koji zatvaraju oči pred tim da će većina kadrova koje školuju završiti u nastavi.
Kakav je, prema Vašem viđenju, status nastave književnosti i jezika u savremenom društvenom i kulturnom kontekstu, naročito u životima dece i mladih? I kako ga poboljšati?
Ovo je doba slike. Verujem da živimo u velikoj krizi jezika, i da je najveći izazov decu i mlade vratiti jeziku književnog dela. Književno delo je, ne zaboravimo, jezičko umetničko delo. Jezik takvog dela može u recipijentu probuditi fantazijske slojeve do kojih slika ne dopire. On čoveka može senzibilizovati za duboka pitanja egzistencije. A čovek koji se pita je već nepokoren. Čovekom kome je sve slikom servirano, i to slikom bez sloja i dubine – lako je vladati.
A mi živimo u dobu slike. U dobu laži da „slika govori više od hiljadu reči“. Svako ko je pročitao nešto više od polupismenog novinskog teksta zna i oseća da je to glupost smišljena da opravda duhovnu i intelektualnu lenjost. Nekoliko Lalićevih stihova stavite naspram svih fotografija načinjenih u 20. veku, i onih najboljih, i nijedna od tih slika ne može da izrazi tu dubinu. I to, eto, tvrdim sa punom svešću, gajeći i dalje strastvenu ljubav za umetničku sliku ili fotografiju. Ne može – jer se jezik, naročito pesnički, kreće po dubini. On zaseca duboko u naše biće. Čak je i običan svakodnevni jezik najdublje povezan sa ljudskim mišljenjem i ne razmatra se stoga slučajno studij jezika i u kontekstu razvoja veštačke inteligencije.
Pošto je za mene metodika književnosti pre svega reklamna „advertajzing“ aktivnost – da namerno upotrebim jednu rogobatnu reč iz novogovora – ja bih čitanju prišla kao subverzivnoj delatnosti. Tako učim svoju decu, i zasad ta moja reklamna strategija daje neke rezultate.
Ako čitaš – ti si subverzivan, ti si kulturna gerila. Ti si nedohvatan i svoj. Zato čitaj. Ne budi stado. Čitanje kvalitetne knjige je čin pobune. Ja bih deci tako predstavljala lepu književnost. Učila bih ih da je ona njihovo sredstvo za promenu sveta.
Ne zaboravimo da je Če Gevara smatrao da je prva dužnost revolucionara da bude obrazovan. Dakle, ako želite da menjate svet – obrazujte se, čitajte. Podučite se slobodi.
Na koje sadržaje nastave treba u tom savremenom kontekstu obratiti posebnu pažnju?
Pored samog čitanja, slobodnog i kritičkog – veliku dobrobit donose sadržaji iz kulture izražavanja. Smatram da povećanje broja časova ima smisla samo ukoliko se više, dublje i savremenije obrađuju na tim časovima sadržaji iz kulture izražavanja. Sintaksa ili teorija književnosti neće biti potrebne svima – neko ko u životu postane programer ili lekar neće se možda sećati kongruencije, apozicije ili dinamičkih i statičkih motiva u nekoj pripoveci, ali će mu celog života biti potrebno da se artikulisano i smisleno izražava. Ti sadržaji su predragoceni, iznimno kreativni i čine i decu i nastavnike otvorenijima ka tajnama stvaralačkog mišljenja. A važno je da nastava razvija i dete i nastavnika. Kako reče moj omiljeni filozof obrazovanja, Paulo Freire: „Onaj koji uči – podučava u procesu učenja; onaj koji podučava – uči u procesu podučavanja.“
Šta treba da sadrži dobar udžbenik književnosti i jezika?
Svaka njegova stranica treba da bude reklamni plakat za čitanje. Čitaj, čitaj čitaj! On treba da postavlja pametna pitanja o tekstu – usmerena, konkretna, ona na koja dete zaista može na konkretan način odgovoriti. On treba da sadrži mnogo sadržaja iz kulture izražavanja – u udžbenicima koje ja pišem i uređujem to su „Zadaci iz male škole pisanja“ – koji dokazuju da se strategije pisanja i izražavanja uče i kroz učenje artikulišu.
Naposletku, on mora uspešno formirati mrežu pojmova koje vezujemo za nauku o književnosti. Svaki od tih pojmova mora biti aktuelizovan na više mesta, osvetljen sa više strana. Kad dete jednom shvati šta je personifikacija ili metafora – imamo mnogo prilika da taj pojam razigramo kroz knjigu, da ga povežemo sa različitim sadržajima.
Koji je poslednji udžbenički projekat na kom ste radili kao urednica ili autorka? Šta možete da izdvojite u svom pristupu?
Ove godine smo konačno poslali četvrti i osmi razred. Time smo završili veliki posao izrade udžbenika za osnovnu školu. Bilo je zbog rokova izuzetno naporno. Ovaj komplet mi je drag zbog prilike da kroz sadržaje programa uvedemo više značajnih ličnosti žena iz naše i svetske kulture. Smatram da je to veoma važno i da u udžbenicima u tom pogledu ravnoteža još uvek nije postignuta. Do istog zaključka je skoro došao i Tim za socijalno uključivanje Vlade Srbije koji je analizirao udžbenike.
Naš je mali doprinos to što će dečaci i devojčice znati ne samo ko je bio prvi čovek u kosmosu, već i ko je bila prva žena; ne samo ko su bili ljudi koji su prvi kročili na Mesec, već i ko je bila žena čiji su ih matematički proračuni tamo poslali; što će saznati kako su se zvale naše najzaslužnije žene u arhitekturi, nauci, medicini i što će obratiti pažnju na ličnosti književnica i slikarki.
Kao majka tri kćerke smatram da je izuzetno važno da one znaju da zaslužuju razvijanje u bilo kojoj oblasti za koju su darovite i u kojoj pokažu trud i zalaganje.
Komplet sam radila sa koleginicama sa kojima sarađujem godinama. Koautorka dr Nada Todorov bila je moj prvi, posvećeni recenzent pre mnogo godina, a danas koautorski radimo na knjizi. Koleginice Ivana Juhas, izvanredna učiteljica i Jasmina Ignjatović, osoba sa velikim iskustvom u izradi edukativnih materijala za najmlađe, te izuzetno stručna učiteljica Milanka Berković, kojoj najradije dajem da čita sve što uređujem, moja divna lektorka Spomenka Tripković – godinama su moje najbliže saradnice i dobro se razumemo.
Pored toga, ove godine smo koleginica Jelena Žurić i ja radile zajedno na Čitanci za osmi razred. O saradnji sa Jelenom mogu kazati samo najlepše – ona je moj veliki uzor i učitelj, iako ja ovaj posao radim duže i iako se desilo da ja pre više godina uređujem njen prvi udžbenik. Bila je to moja izuzetna profesionalna sreća, jer sve nakon toga – bila sam ja u prilici da učim od nje i za tu sam priliku prezahvalna.
Šta su, po Vašem mišljenju, najveći problemi nastave književnosti i jezika?
Nastava književnosti i jezika deli temeljni problem ukupne nastave u Srbiji, i on se odnosi na neadekvatan odnos prema školovanju kadrova čiji će posao naposletku biti nastava. Nastavnike kod nas školuju uglavnom polunastavnički fakulteti, koji nisu u potpunosti posvećeni obrazovanju i profesionalnom razvoju nastavnika. Oni koji se sa tim ne slažu nažalost ne razumeju šta se očekuje od savremenog nastavničkog fakulteta. Mi imamo fakultete koji uporno zatvaraju oči pred činjenicom da će većina ljudi koju školuju završiti u nastavi. Odnos prema školovanju nastavnika morao bi konačno da se promeni i osavremeni. To je kao da prvo dugme na košulji zakopčate pogrešno i očekujete da se nekako ispravite do kraja. To u ovom slučaju znači da vrh sistema – visoko obrazovanje – postane svesno svoje prosvetiteljske uloge i konačno shvati da je njegov prvi zadatak da služi onom najmanjem – detetu u petom ili šestom razredu, koje treba da savlada sadržaj iz srpskog jezika ili matematike ili biologije. A teška je ta reč „služiti“ kad ste tako visoko.
Odnos prema školovanju nastavnika morao bi konačno da se promeni i osavremeni. To je kao da prvo dugme na košulji zakopčate pogrešno i očekujete da se nekako ispravite do kraja.
Uzevši sve to u obzir, mi nismo svesni koliki su heroji naši nastavnici. To njihovo herojstvo počinje od onog trenutka kad sa takvom neadekvatnom spremom, sa fakulteta na kojima im je u tom pogledu malo pruženo, prvi put stanu pred trideset pari očiju u odeljenju. To je za većinu izuzetno stresno. Uverila sam se da se samo na trudu i zalaganju mnogih vrednih pojedinaca u nastavi ceo taj neadekvatni sistem održava u životu na prvom mestu. Uzevši to u obzir, poražavajuće je do koje mere nastavnike donosioci odluka malo pitaju, i poražavajuće je do koje mere su o nastavnicima uspešno odgajeni negativni stereotipi u javnosti.
U društvu ne možete očekivati napredak dok nastavnički poziv ne bude imao ono mesto koje mu pripada. I to nije stvar samo veličine plate, to je pitanje ukupnog odnosa. Obrazovani nastavnici su strateški najvažnija grupa ljudi u jednom društvu. I to sa punom svešću kažem sad kad svi govorimo o značaju lekara. I tog lekara su do studija medicine i kroz taj studij proveli neki nastavnici. Znaćete da ide nabolje kad društvo povrati poštovanje prema nastavniku. To ne znači da ja nastavnike idealizujem, daleko od toga, samo smatram da bez emancipacije tog poziva nema društvenog napretka. Kako do te emancipacije doći – to je kompleksno pitanje, ali to je uslov. A i one greške koje im brojimo – polovinu valja otpisati na nepojmljive pritiske i potpuno odsustvo pozitivne motivacije sa kojom se ti ljudi u obrazovnom sistemu ove zemlje nose.
Drugi problem je izuzetno mali broj časova maternjeg jezika. Ja bih rekla da je taj broj nerazumno mali. On potiče od osnovnog nerazumevanja da je nastava jezika temelj svake druge nastave i da će učenik koji nema priliku da u njoj razvija odgovarajuće kompetencije imati problem i poteškoće u svim drugim predmetima. Bez jezičkih kompetencija nema razumevanja sadržaja iz biologije ili hemije, pa ni matematike. Da ne govorim sad o pitanjima šire kulture ili identiteta koji počiva na jeziku.
I naposletku, kao jedan od temeljnih problema bih navela i odsustvo kreativnosti i svesti o savremenosti kod ljudi koji su donosioci odluka. To odsustvo inventivnosti vidljivo je godinama unazad. Donose se nekakve kozmetičke promene najčešće praćene većom pompom no što zaslužuju. Zato što je to tako kako jeste – većina učesnika u nastavnom procesu, i deca i nastavnici, oseća da to što rade i način na koji rade ima malo veze sa njihovim realnim potrebama, a o nekom otvaranju uma i unutrašnjem rastu da ne govorim.
Kako vidite nastavu književnosti i jezika u kontekstu digitalizacije?
U proteklom periodu uređivala sam digitalne udžbenike na platformi koja zaista nudi izuzetnu multimediju. Verujem da se ka tome treba otvoriti umno i kreativno promišljati kako da se ti sadržaji istinski upotrebe u nastavi. Kao urednik sam imala prilike da unazad nekoliko godina odaberem za prevod knjige koje se time pomalo i teorijski bave, poslednja takva koju, evo, dovršavamo za objavljivanje je „Škola u oblaku“ čuvenog Sugate Mitre. Nastavnicima treba pomoći da upotrebe prave strategije kako bi sve to imalo smisla. Tehnologija je samo alat, nije suština, i mislim da je to zapravo najvažnije shvatiti. Ishodi i ciljevi nastave ostaju isti – kako ćemo do njih doći zavisi od mnogo faktora.
Šta vas motiviše u radu na udžbenicima?
Moj suprug Ivan je proveo jedan deo radnog veka radeći posao učitelja, istovremeno vodeći različite alternativne obrazovne projekte. Radio je te poslove sve dok je mogao da ih radi punom dušom. Mislim da je njegova ljubav ka podučavanju, ka rastu dece ili mladih ljudi oko njega delovala zarazno u jednom trenutku i na mene. A on je najviše voleo da radi sa decom koja su ispoljavala različite vrste poteškoća u učenju ili ponašanju. Te uspehe je ubrajao u najveće pobede. Prvu čitanku smo pisali zajedno, i mislim da sam u tom procesu od njega mnogo naučila o deci, o načinu na koji oni razmišljaju i da sam se u tom radu zaljubila u taj poziv. Do danas je on moj najveći kritičar i najviše mi je stalo do njegovog mišljenja. Često se oko mog rada sukobimo – jer on češće polazi od iskustvene empatije za dete, a ja branim svoju nauku. Ali uvek posle tih razgovora razmišljam i obično naposletku usvojim njegovo mišljenje. Jer pisanje bilo kog obrazovnog materijala za dete može biti uspešno samo ukoliko je to ujedno i čin empatije za to dete. Naravno, teško je to odmeriti, uvek je pisanje udžbenika Prokrustova postelja jer nastavni plan i program po kom nešto pišete ponekad previđa upravo to dete.
Tako sam počela – kao autor. Posle sam, radeći, prirodno postala i urednik. To se dogodilo zahvaljujući inicijativi dr Boška Vlahovića, glavnog urednika Eduke i mog glavnog urednika, doktora pedagoških nauka, koji je u meni video potencijal da radim taj posao. Imala sam privilegiju da od njega svakodnevno učim i da radim za kuću u kojoj čovek može da se kreativno razvija i provodi vreme sa pametnim svetom.
Pored uredničkog posla, doktorirali ste književnost, objavili studiju o utopiji i distopiji u srpskoj prozi. Čak ste se okušali i kao filmski producent. Jedan ste od pokretača najvećeg projekta usmene istorije o zločinima u NDH, iz kog je proizišao i dokumentarni film Zaveštanje. Šta je zajednički imenitelj različitih stvari koje radite?
Čitanje. Svakako čitanje. Sve što sam ikad napisala, uredila, čak i filmski projekti na kojima sam radila ne samo kao scenarista već i producentski – sve je to proizašlo iz čitanja. Čitanje vas uvodi u tumačenje teksta, a tumačenje teksta u tumačenje sveta. Zato vas čitanje čini pomalo vidovitim i neizostavno tužnim, sa istovremenom svešću da tu vidovitu tugu ne biste menjali ni za šta utešnije. Čini vas mirnim jer shvatate da sa vama stvari ne počinju i da se sa vama ne završavaju. Kad čovek pročita toliko izvanrednih stranica to može i trajno podriti njegov ego – sve najvažnije već je na sjajne načine rečeno, šta bismo mi mali imali tome dometnuti? A zauzdan ego je preduslov duhovnog rasta.