Знаци хиперактивности на различитим узрастима – код деце МЛАЂЕ од 4 године и код ШКОЛАРАЦА

Foto: Canva

Овом приликом желимо да вам представимо мало другачији текст. Током вишегодишњег рада прикупљали смо различита сведочења родитеља, како из анамнестичких података, тако и током саветодавног рада, и током рада са децом, односно њихова сведочења о проблемима са којима се сусрећу приликом одрастања, о стварима које им сметају код њих самих и које би желели да промене.

Нормално је да мала деца буду хиперактивна, да су у покрету, да истражују и да су немирна. У оквирима нормалног развоја моторна активност се повећава до треће године живота, након чега се смањује код већине деце. Код одређеног броја деце активност наставља да буде повећана и после треће године. Тада се може рећи да је то претерана моторичка активност. Нпр. непрестано трчање и пењање по намештају. Родитељи неретко наводе да је дете откад је проходало стално у покрету, да “јури попут метка”, не може да седи ни за време јела. То се дешава јер се хиперактивност код малог детета најчешће јавља истовремено са појавом и развојем самосталног кретања. Не успева да се заинтересује ни за кратко прелиставање сликовница или слушање прича. У свом “јурцању” не показује ни минимум опреза, ничега се не боји. Од родитеља се могу добити подаци о чешћим и озбиљнијим телесним повредама у предшколском узрасту. Због своје непредвидивости и импулсивности оваквим понашањем може бити угрожен живот детета, па мора бити под сталним надзором. Исто тако постоје сведочења да су код хиперактивне деце чести поремећаји спавања. Спавају мало и испрекидано. Исто тако не подносе ограничења и дисциплину.

Рани знаци хиперактивности деце млађе од 4 године

Као бебе пуно плачу, једу(сисају) ноћу дуже од друге деце, имају тешкоће приликом успављивања, често се буде, тешко их је смирити и утешити. У нешто каснијем узрасту су стално у покрету, не могу мирно да седе, све дирају, стално нешто запиткују, убацују се у разговоре одраслих, пажња им је неодговарајућа за узраст, теже се играју сами. Неспретнија су од друге деце, пуно падају, лоше планирају и предвиђају последице својих активности. Могу да развију страх од одвајања. Често су неустрашиви у ситуацијама које плаше другу децу. Родитељи децу описују као тешку за одгајање, јер не прате и не поштују њихове захтеве и забране. Родитељи морају да буду стално на опрезу да би спречили незгоде и повреде којима су склона њихова деца. Посебно је опасно прелажење улице, јер ако им нешто скрене пажњу, закорачиће на улицу без обзира да ли на њој постоји опасност или не. Исто тако опасност представљају и отворени прозори, врућ шпорет, средства за чишћење, оштри предмети, доступни лекови.

Знаци хиперактивности на каснијем узрасту

У школском узрасту и адолесценцији импулсивност им представља велики проблем. У жељи да буду прихваћени од стране вршњака често ураде ствари на који их они наговоре. То могу бити безазлене, али и врло опасне ствари. Од лепљења жвака на столице до пењања на стуб расвете или сипања темпере у храну. Имају тешкоће са стварањем и одржавањем пријатељстава. Због упадања другима у реч, наметања, грљења или додиривања других без разлога, агресивног решавања сукоба, често буду одбачени.

Могу имати тешкоће са усвајањем практичних и моторичких вештина (вожња бицикла или пливање), са усвајањем говорно-језичких способности и академских знања.

Хиперактивност и учење

Хиперактивност, импулсивност и тешкоће са одржавањем пажње могу озбиљно нарушити дететову способност за учење. Најчешће се запажа да почињу да заостају за разредом услед развијања тешкоћа у учењу. То је уз проблем у понашања још један од разлога због којих им се деца ругају и због чега их родитељи кажњавају. Могу развити осећај одбачености од вршњака.

Велики проценат деце има специфичне сметње у учењу, и то сметње у читању и писању. С обзиром на то да се целокупни образовни систем темељи на способностима читања и писања и да су ове вештине неопходне за учествовање у настави, то је разлог њихове слабије продуктивности и слабијих постигнућа. На часу не могу да се концентришу довољно дуго као њихови вршњаци, бука и покрети око њих им лако скрећу пажњу. Врло често пропусте важне информације или упутства које има дају учитељи. Нека деца имају врло неуредан и тешко читљив рукопис.

Хиперактивност и склапање пријатељстава

Многа деца са АДХД-ом имају врло мало пријатеља. Њихови проблеми често су резултат импулсивности и кратког опсега пажње због којих нису у могућности да науче социјална правила и да препознају социјалне знаке и поруке. Свесна су да су изолована и често одбачена, али не знају како то да промене. Потребна им је помоћ да науче оно што већина деце успешно научи спонтано. Може им се рећи да стану поред другара и да неко време слушају о чему разговарају, па када буду сигурни да су разумели о чему причају и да су размислили шта ће рећи, да сачекају прикладан тренутак (паузу) и да онда кажу шта имају. Наравно, ово је само један од примера на који начин деца вежбају социјална правила. Учење социјалних правила је дуготрајан процес који захтева много труда и подршку околине.

Ако околина (родитељи, васпитачи, учитељи и др.) не разумеју тешкоће са којима се дете суочава, врло лако упадају у зачарани круг погрешног понашања према детету. Неправилни васпитни поступци огледају се у: претераном кажњавању, сталном критиковању и одбацивању са једне стране или у претераној попустљивости, неистрајности, одустајању и “линији мањег отпора” са друге. Сви наведени поступци могу да узрокују емоционалне тешкоће као што су: негативност, агресивност, депресивност и стварање лоше слике о себи. Важно је рано откривање проблема и рани приступ. Лечење обавља мултидисциплинарни тим (дечији психијатар, клинички психолог, дефектолог) у сарадњи са родитељима и другим особама које учествују у одгајању и васпитању детета (родитељи, вртић, школа).

Рано откривање и рани третман у смислу модификације понашања, тренинга учења, психотерапије (индивидуалне и породичне) и континуирано саветовање родитеља, дају могућност усмеравања хиперактивног понашања у конструктивно и креативно понашање.

Аутор текста: Санела Раичевић, дипл. дефектолог логопед