Imala je 16 godina kada je videla sliku kneza Milana Obrenovića.

“Da li pred tim lepim likom ili zbog nelagodnosti što sam dobila sliku jednog mladića, to ne bih znala reći, tek pocrvenela sam do ušiju i vrlo sam se zbunila sva srećna, osećajući da sam spremna da mu dam i srce i dušu”, zapisala je u svojim “Uspomenama” Natalija Petrovna Keško. Tako se i dogodilo. Bio je 5. oktobar 1875. godine kada je Natalija postala Milanova supruga. Ćerka ruskog pukovnika Petra i princeze Pulherije od Moldavije, rođena 1859. godine u Firenci, stigla je u Srbiju. Dobro je upamtila taj trenutak i nazvala ga blistavim, jer ju je, zapisala je, narod dirnuo izlivima naklonosti.

Obrenovići su dobili sina Aleksandra, budućeg kralja, a mlađi Sergej je umro pet dana posle rođenja. Iako su važili za najlepši par, Natalija i Milan su samo na početku bili srećni. Knez, koji je 1882. godine dobio krunu, a ona postala prva srpska novovekovna kraljica, prestao je da skriva svoja neverstva. Mnogi su za to krivili Natalijinu navodnu hladnoću i zaključavanje odaja noću, pa je njen suprug bio primoran da se viđa sa raznim gospođicama. Bilo je i onih koji su je žalili, verujući da nepravedno pati zbog brojnih suprugovih preljuba, koje su punile novinske stupce. I nije to bilo jedino što je narušavalo mir na dvoru Obrenovića. Kralj je vodio raskalašan život, kockao se i nemilice trošio novac na kartaroške partije, što kraljica više nije mogla da ignoriše. Javnost je bila upoznata i sa varnicama koje su među njima sevale na političkom nivou. Natalija je bila rusofil, a Milan se od Berlinskog kongresa 1878. godine okrenuo Habzburškoj monarhiji, s kojom je sklopio i tajni ugovor.

Razvod je bio logičan sled braka, u kojem ne samo da nije bilo elementarne ljubavi i poštovanja, nego je sve gorelo od netrpeljivosti. Govorili su da je ona zbog toga najtužnija evropska kraljica. Bila je 1878. kada su se razišli, a Milan već godinu kasnije nije bio na prestolu. Prepustio ga je namesnicima koji su vladali do Aleksandrovog punoletstva, uz obećanje vladajućim radikalima da se neće vraćati u zemlju dok sin ne napuni 18 godina. Tražili su da iz Srbije ode i Natalija, koja je sluteći šta se dešava rekla: “Samo bi me nasilje moglo od otadžbine odvojiti”. To je bio početak njenog progonstva, koje se okončalo 7. maja 1891, u zoru. Dan pre toga, narod je sprečio žandarme da je sprovedu iz zemlje, zaustavivši u koloni kola u kojima su je vozili. Međutim, vlast je tu noć pribegla sili, vojska je izašla na ulicu i pucala. Oko četiri sata ujutru kraljica je izvedena iz stana i stavljena u voz, koji je išao ka Zemunu.

Pre toga Natalija je jedno vreme provela sa Aleksandrom u nemačkom Vizbadenu u vili “Klementina”, a po odlasku iz Srbije delimični mir je pronašla u francuskom gradu Bijaricu, u vili koju je po sinu nazvala “Sašino”. Međutim, novi bol će joj zadati upravo voljeni naslednik, kada je objavio da se ženi njenom dvorskom damom Dragom Mašin, 12 godina starijom od njega. Govorilo se da je ljubav među njima planula baš na plažama Bijarica. Umesto čestitke, Natalija je objavila da ga se odriče. Prava patnja je stigla u noći čuvenog Majskog prevrata 1903, kada su Aleksandar i Draga mučki ubijeni. Neutešna majka se povukla iz javnosti, sklonivši se u katolički samostan u Francuskoj, gde su je znali samo kao “groficu od Rudnika”. Nikome nije otkrivala identitet, dok se jednog dana nije pobunila protiv kočijaša koji je bičevao konja. Kada ju je ljutito pitao ko je ona da ga kritikuje, tiho je rekla: “Ja sam bivša kraljica Srbije Natalija Obrenović”.

U to vreme je već prešla u katoličku veru, a na pitanje zbog čega je to uradila, a toliko je volela pravoslavlje, rekla je: “Ja sam se potpuno razočarala u ljude. Svima sam želela dobro i činila dobro, a zlom su mi vraćali. Moj mozak mi je naredio. Podsvest je proradila. Srce je htelo da prkosi”.

Kako je bila jedini naslednik kraljevskog imanja posle Aleksandrove smrti, odlučila je da imovinu pokloni potomcima Jakova Obrenovića, ali pošto je to bilo neizvodljivo jer su tada vladali Karđorđevići, zaveštala ju je Univerzitetu u Beogradu. Narod nije krio simpatije prema Nataliji, a ona ga je materijalno pomagala sve do kraja Prvog svetskog rata. Ostala je upamćena i po svesrdnoj pomoći ranjenicima za vreme sukoba sa Bugarima 1885. godine i kao neko ko je poboljšao sliku o Srbima među Englezima i Ircima. U okupiranoj Francuskoj, usamljena i razočarana, umrla je 5. maja 1941. godine, četiri decenije posle Milanove smrti. Sahranjena je na mesnom groblju varoši Lardi, nedaleko od Pariza.


VREDNI EKSPONATI U ISTORIJSKOM MUZEJU 
U Istorijskom muzeju Srbije do sredine avgusta će biti otvorena izložba “Natalija Obrenović u zbirci Branka Stojanovića”.

– Ovo je skroman prilog u nastojanjima da se definiše mesto kraljice Natalije u burnom političkom životu Srbije 19. veka, jer naša istoriografija to još nije u potpunosti učinila – kaže Zorica Janković, kustos muzeja.

Branko je darovao više od 300 predmeta vezanih za Natalijin život, kao što su lična karta, diplomatski pasoš, fotografije, pisma…

– Ovi predmeti su ispunili moj život i nije ih bilo lako prikupiti. Njihovi vlasnici su bili rodbinski ili prijateljski povezani sa našom kraljicom, često su bili nepobitan dokaz tih veza, odnosno statusa vlasnika. Motiv da se odvoje od njih bilo je moje obećanje da ću sav materijal ustupiti srpskom muzeju.

Izvor: novosti.rs/