За децу која крећу у први разред основне школе, тај први дан је један од најважнијих у животу. Осим првих већих обавеза, новог окружења и другара сачекаће их и учитељ/ица – најзначајнија фигура у њиховом одрастању после родитеља. Све оно што су мама и тата код куће, учитељ/ица ће бити у школи.
Она везује ђацима пертле док још не науче сами, позајми паре за ужину кад мама заборави да направи сендвич, утеши дете кад плаче јер је пало и повредило колено…
И зато је она важна. И зато свако памти своју учитељицу и полазак у први разред.
Психотерапеут Зоран Миливојевић објашњава да је учитељ једна од главних фигура, такозваних значајних других, који се појављују у животу детета.
„Први ауторитети су у кругу породице, дакле првенствено родитељи, а затим, као први ауторитет који долази изван породичног круга је учитељ или учитељица. Због тога је учитељ изузетно важан у формирању дечје личности, а не само стицању основних знања“, каже Миливојевић.
Он прича и како памти своју учитељицу.
„На мене је значајно утицала моја учитељица, Надежда Петровић из Основне школе „Светозар Марковић“ у Београду. Томе је допринело и то што је мој отац делегирао свој ауторитет на учитељицу речима: ‘Ово ти је учитељица коју мораш да слушаш, а ако је не будеш слушао, имаћеш посла са мном’. Дакле, учитељица је веома важна јер многа деца на основу односа са њом изграђују слику о себи, a и на основу начина на који решава проблеме и ситуације у разреду, она помаже детету да изгради представу о групним односима и да у складу са тим изгради своје социјалне вештине“, каже Миливојевић.
Он додаје и да се деца боље поистовећују са учитељем истог пола, a штета је што нема довољно учитеља јер би то значајно повећало њихов позитиван утицај на ученике мушког рода.
„На основу односа са учитељицом, многи се касније опредељују за учитељски позив јер такво поистовећење оставља дубоког трага у њима“, прича Зоран Миливојевић.
Извор: Недељник
Ви,господине Миливојевићу у себи имате знање и способност да промените и делујете „на људску свест“,а она се најтеже мења.Ви сте најбољи „учитељ“,али би требало да будете више ангажовани ,да Вас „примете“ они који мисле да све знају,а од њиховог знања“нама“ је све горе.Поздрав од Ваше редовне читатељке,ђака,али и учитељице.Хвала за ово подсећање јавности о значају и вредности „УЧИТЕЉИЦЕ“.
1. septembar, dete nam polazi u prvi razred. Ekstrovertna, radoznala devojčica, s visokim nivoom razvijenosti emotivne inteligencije, lako prilagodljiva na novu sredinu.
Prvi roditeljski sastanak tog istog 1. septembra: učiteljica nam deli upitnik koji sadrži segmente „vrline i mane deteta“, „očekivanja od učiteljice“, „očekivanja od deteta“. Suprug i ja, po zanimanju profesori, popunjavamo isti. Pišemo: vrlina – dete se brzo adaptira na novu sredinu; mane: pomalo razmažena, nestrpljiva. Očekivanja od učiteljice: da se pored razvoja kognitivne inteligencije ravnomerno razvija i emocionalna; da se dete ne forsira preko njegovih mogućnosti; da nema favorizovanja dece. Očekivanja od deteta: da razvije svoje potencijale, ma koji oni bili.
Ispostavlja se da je upitnik dat pro forme, realnost je bila sasvim drugačija: na oglasnoj tabli se iz nedelje u nedelju pojavljuju imena ĐAKA NEDELJE. I naša ćerka je bivala jedna od njih, ali nam to nije imponovalo. Naprotiv, shvatili smo da se otpočetka razvija takmičarski duh među decom, samim tim i loši međuljudski odnosi (deca, sama, nisu svesna stvaranja tih razlika, ali roditelji, kao bitan faktor, utiču na formiranje mišljenja i ponašanja, čime se druga deca smatraju manje vrednom). Obim pređenog tokom časova u nastavi i domaćih zadataka toliki je da se, vremenom, pauza između nastave i vremena predviđenog za izradu domaćih u boravku smanjuje i svodi, praktično, na odlazak na ručak (kvantitet se pravda kvalitetom, a kvalitet se, naravno, tim kvantitetom gubi), ne drže se časovi fizičkog jer je, navodno, važnije držati dva časa srpskog da bi se prepisao tekst sa table koji u svesci A4 formata iznosi 3,5 strane.
Iz matematike se pojavljuju zadaci koji nisu predviđeni nastavnim planom i programom za prvi razred, nastavne jedinice se ne obrađuju detaljno, nema obnavljanja, samo preletanja s jednog na drugo. Po detetu vidimo da joj je samopouzdanje blago poljuljano, da je bezvoljna, da ne završava sve obaveze. Ne insistiramo na tome svesni da se s decom ne radi kako treba. Pritom se konstantno šalju negativne pedagoške poruke deci, kako u pisanom („Strašno slabo!“), tako i u usmenom obliku („Neću da ti objasnim. Moraš sam/a da mućneš glavom!“).
Dele se i nagrade, ali kakve: prvo troje koje urade tačno popriličan broj zadataka iz matematike dobija mogućnost da se prošeta oko školske zgrade, što njima deluje kao nešto fantastično budući da nemaju fizičko, dok ostala deca ostaju prikovana za stolice dok ne završe predviđeno da bi „stekla znanje za ceo život“. Dele se i džokeri za rad, ali ako pet minuta kasnije učiteljica proceni da ga je brzopleto dala, isti oduzima ili, ako je zalepljen u svesku, precrtava.
Bilo je i drugih drastičnijih „pedagoških“ mera. Suprug i ja odlučujemo da prebacimo dete u drugu školu. Na nas gledaju kao na snobove koji žele da dete drže pod staklenim zvonom. Pokušavamo da objasnimo o čemu se radi, dobijamo odgovore da dete mora da se prilagodi svim mogućim situacijama. Ostajemo pri stavu da su prva četiri razreda škole veoma bitna za psihički razvoj deteta, da nije svejedno u kakvoj sredini je dete. Ne nailazimo na razumevanje, ali teramo svoje.
Epilog: javljaju mi se roditelji iz starog odeljenja, žale se da moraju umesto dece da rade domaće zadatke, da su deca preumorna i opterećena, da posle zimskog raspusta ne pitaju jedna drugu kako su se provela i gde su bila, već koliko je ko uradio domaći (preobiman, naravno).
Moje dete u novoj školi: konačno dobija PRAVU učiteljicu koja objašnjava gradivo, koristi audio i vizuelni materijal. Ćerka dolazi raspoložena iz škole, pravi priče u slikama, piše pesmice s rimom, zadaje nam „provere“ iz matematike, po kojima vidimo da shvata ono što uči u školi. Ima vremena za čitanje. Dobija učiteljicu koja je i pedagog i metodičar i koja će, znamo, pozitivno uticati na njen razvoj i iz nje izvući sve one potencijale bitne za normalan i zdrav razvoj: empatiju, toleranciju i radoznalost prema svetu koji je okružuje.
Zato je vazno ne opteretiti uciteljicu brdom administracije, ne oduzimati joj pravo da sama procijeni razred i djecu kojoj predaje, ne drzati je na sramotnom minimalcu od kojeg jedva prehranjuje porodicu, ne drzati je pod stalnim stresom od kojekakvih inspekcija koje nikad u ucionicu ni zakoracile nisu ili verdikta roditelja neupucenih u njenu struku, vec pustiti zenu da radi svoj posao kako najbolje zna i dati joj osjecaj da se njen trud i rad vrednuju.
Dobronamerna kritika
Lektorišite tekst. Molim vas.