Деца не комуницирају са вашим компетенцама. Она траже “нешто”

август 18 20:02 2016

Нема драгоценијег поклона од оног који вам поклони дете.

ucitelj

Такав поклон није симбол новца који је за њега дат, нити је унапред осмишљена сплетка којом се за узврат очекује барем исто толико. То је симбол пружања поверења другој особи, симбол препознавања нечег довољно лепог и искреног у другоме да заслужује поклон.

Радити са децом је у најмању руку изазовно. Одговорност коју имате за то мало биће које се налази пред вама и које уз вас учи неке од првих важних лекција, не може се мерити новцем који родитељи уложе у ваш рад са дететом. Деца имају другачији приступ животу и свету од одраслих, и не може се радити са децом без да се такав приступ разуме. Ако немате “то нешто” искрено, радознало, игровно у себи, деца вас “провале” из прве. Разоткрију вас. Не верују вам. Бивате само плаћени шпијун који се инфилтрирао у њихову игру.

Не. Радити са децом није посао. То је вокација. Позив, у правом смислу те речи.

Не можеш радити са децом зато што си одлучио да радиш са децом. Или си рођен за то, или ниси. Или имаш нешто у себи што те “позива” да радиш са децом, или немаш.

Компетенце се стичу учењем и праксом. “Оно унутра” се једноставно има. Деца не комуницирају са вашим компетенцама. Она траже то “нешто”. Траже нешто због чега бисте били особа са којом могу да се играју, којој могу да шапну тајну, коју могу да питају за савет, на коју могу да се ослоне као на старијег другара чија се реч поштује не зато што постоји сила којом се поштовање може придобити. Деца неће учити од некога кога не воле, у то будите сигурни.

Хм… Како смо оно почели овај пост?
Да, тачно. Почели смо са поклоном.

Дакле, будите уверени да нема драгоценије ствари. Једна честитка, успут убрани цвет или играчка, детаљи су којима нам деца показују да им је драго што своје време проводе са нама. У једном тренутку, рад са децом престајемо да доживљавамо као посао (ако смо га икада тако доживљавали) и онда остаје само задовољство. Привилегија да учествујете у нечијем одрастању, да својим присуством допринисете његовом бољитку. Редак је дар моћи радити са децом. Зато нам је драго што смо га у себи препознали и што успевамо да га брижно негујемо сваког дана у недељи.

Овај блог пост посвећен је девојчици Симони коју је др Наташа Д. Чабаркапа упознала овог лета. Иако су мало времена провеле заједно, Симона је одлучила да јој за растанак поклони своју омиљену играчку. На овај начин, Наташа је желела да јој се захвали на томе што је још једном подсетила на то да поседује “оно унутра” дечије, што чини да посао којим се бави већ 20 година не буде посао, већ заиста- позив.

 

Извор: logoped-drcabarkapa.com

  Categories:
напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.