Вeрујeм да сасвим мало дeтe види нeшто вишe и даљe од одраслог човeка. Нe чини ли сe нeкад да оно и нe глeда цртe нашeг лица, као што ћe то каснијe као одрасло глeдати, вeћ да глeда и види нeшто у нама што јe иза лица.
***
Забрана, чувена забрана. У породици, кад би детету отац или мајка рекли “немој то радити” или “немој то јести” или “ја морам сад да изађем а имаш у соби пуно играчака али пази ова играчка може да ти донесе неку невољу” или “имаш пуно воћа разноврсног, али немој баш ово воће биће ти лоше”, е баш то кад каже “не” онда ће то дете најчешће да уради. Имамо, носимо сталну потребу да се забрана крши. Али ако је отац или мајка то рекао у пуној љубави – остајем при томе, то није велики број јер треба бити онда пун љубави – ако је тако рекао “немој то да радиш” у љубави, без трунке неке жеље да га послуша по сваку цену, неће урадити дете ништа лоше.
***
Ако је дете немирно, пусти га, често је то интелигентно и бистро биће. А родитељи, у незнању, за мирно и послушно дете кажу ‘моје добро дете’, а оно у ствари уплашено, несигурно. Наравно, роди се и понеко добро дете које је једноставно такво, иако је сналажљиво и паметно. Грешка је велика што оно немирно дете туку, а оно је најчешће интелигентно дете. И баш та интелигенција му не да да се помири лако са свим што му се каже.
Ја сам био немирно дете и никад нисам био одличан ђак. У гимназији сам био врлодобар, добар, имао сам петице из веронауке и историје. Из математике и физике сам имао тројку. Мој друг, који је данас познати књижевник и преводилац је у гимназији пустио голуба из последње клупе, на часу хигијене. Умало га нису избацили из школе. Добио је укор разредног старешине, укор директора и укор наставничког савета пред избацивање из школе. То су мали несташлуци који често одају интелигентну децу. Данас, за много веће „несташлуке” и озбиљне прекршаје који са интелигенцијом немају никакве везе, казне су много блаже.
***
Дете се рађа врло сложено. Да не плашим младе, али, фетус све памти. Јако је важно да мајка дете носи радосно. Пазите, није исто радосно и весело. Треба да носи, колико год може, са радошћу. Наравно и отац је јако важан. Треба обоје подједнако да желе дете. И није битно само како се мајка у трудноћи храни, врло је важно и како се осећа јер она своја осећања преноси фетусу. Знате како, кад је мајка љута дете се склања на крај постељице, а кад је срећна дете се пење према срцу. Снимали то научници.
***
Дете до краја треће године је упијајући ум, као сунђер је. Колико би само требало да се отац и мајка тада воле највише! И да тако буде пет година, па после нека буде мало и препирки, али првих три до пет година, и због детета и због себе, да дете види, упије љубав оца и мајке. Остаће скрипт, па ће тражити у своме браку да понове оно што су доживели првих три до пет година, и добро и лоше!
Владета Јеротић