Мој отац је то јутро плакао у једној соби, окренут леђима глумећи јакост и чврстину, глумећи стену тако ломљив – баш то јутро када се удаје његова кћер јединица.
Пришла сам му, у бијелој венчаници стискајући кнедлу у грлу пазећи да не размажем шминку којом ме кума натрацкала „да будем најлепша.“
Јер, гушило је до неба, баш ту у грлу, оно нешто.
„Тата, ја ти одох…“
„Иди, кћери. Ако мислиш да је за те, иди. Када сам те добио, знао сам да ћеш отићи..“
Ма, брига ме и за шминку и куму, ма све, расплакала сам се к’о никад.
Загрлила сам га јако, онако најјаче.
Као да га више никад нећу видети.
Као да нам бране да се грлимо.
Као да нас заувек отимају једно од другог.
„Тата, знаш. Ја ћу увек остати твоја, не брини.“
„Кћери, умиј се, поправи се, сад ће гости. Види нас! К’о деца!“
Навукао је маску тобожње хладноће и нестао међу народом шепурећи се попут поносног пауна.
Тата. Отац. Ћаћа.
Колико само значи у животу једне жене тај мушкарац.
Он је сигурност.
Он је узор.
Институција.
Благост и гордост.
Заштита од свега лошег.
Мој је мени био предиван, кроз читаву младост, одрастање, сазревање.
Он је тај који ми је дао име.
Који ми је тепао „Сека“, „Сине“…
Који се није трезнио данима када сам се родила.
Он је тај који је говорио да ме родио.
Он је тај који ми је пјевао песму од Трубадура „Маријана“ а ја се к’о фол љутила.
Он је тај који ми је обећавао хаљине.
Који је пружао пажњу чак и више него ли ми је била потребна.
Он је тај који је размазио своју кћер јединицу.
До неба и назад.
Који ме је научио да се за жену мораш борити.
Угађати јој, када видиш да је лоше, пусти је док је прође.
Он је тај.
Мој Ћаћа.
И данас је био код мене.
Мало смо шетали и разговарали.
Корак му је све спорији, коса потпуно бела.
Ход ни близу као онда када ме пратио до олтара.
Па ми тешко, па ме боли.
Па хоћу да сам опет малена.
Да скачем по њему.
И да ми отпева Маријану.
Да је виталан, здрав и млад..
Ја сам му и данас села у крило и рекла да га јако волим.
И сједећу док год Господ дозволи.
Јер то је болан Ћаћа.
Један и једини.
А жене увек остану татине девојчице ста се год деси.
Мариана Јурковић