Има ли часнијег и важнијег занимања од тога да васпитавате туђу децу?

јануар 18, 2015

Судбина једне земље може се наслутити у клупама; она тамо ствара темеље свога друштва. Ти наставници и професори, обочни, смртни, слични нама, многи и неснаћени у растегљивој транзицији, имају задатак да репозбају потенцијале тих малих – великих људи и остваре их. Како то да ураде у Србији?
 
Ucionica-skola-nastava-620x350
У тренутку кад је питање сата кад ће се поново чути школско звоно у даљини, клинци вас по аутобусу гурати торбама тежим и већих од њих самих, правити гужву у пекари и грајом из дворишта вас подсетити да је дошла јесен, свет се опростио од Робина Вилијамса, због којег смо волели професора Џона Китинга из “Друштва мртвих песника”, оног што се није устручавао да се попне на сто и пружи деци лекцију из живота. Није се устезао да буде другачији, да уштогљене дечаке натера да посегну за својим сновима. Иако та слобода и те како кошта.
Ако смо икад нешто замерали школи јесте то што у крут систем учења није убацила и онај потребнији – о животу. Супер је знати алгебру и географију и стране језике – како бисмо без страних језика? – али, ако не научите да волите то чиме се бавите, да схватите чему служи то што учите – онда је цео систем промашио. Јер школа није само институција која треба да вас укалупи у друштвено-прихватљиво понашање и научи како да зарадите за хлеб.
Она треба да вас научи и како да то радите са страшћу. Како ово није идеалан систем, а још мање утопија, од српског система школства – и превише је. Земља у којој је и образовање исполитизовано, уџбеници деценијама прављени да нас (погрешно) убеде како смо народ посебне историје, природних богатстава и географског положаја, у којој се краду тестови са мале матуре јер су “претешки”, а имамо вансеријске математичаре, држи се још једна мала група оних који верују у генерације које долазе.
Наставнике треба изузети из новог смањења плата, јер није исто бити неки службеник, па и директор у јавном сектору – јер таквих има на тоне – и образовати будућност ове земље. Ако ико из Министарства или Владе чита овај чланак, нека се сети свог професора којег је волео и којег још воли
Само, колико је то мала група и ко је крив за то? Да ли су у праву они који тврде да се наши наставници, на редовним семинарима у иностранству, осећају као залутали диносауруси, остаци из неког протеклог времена, који се нису прилагодили новим “условима рада”, интернету, интерактивним играма? И да ли било какав недостатак средстава може да буде разлог што има толико мало “џона китинга” пред зеленим и црним таблама српских основних и средњих школа?
Бити професор је више од звања. Некад је био статус, једнак лекару, тужиоцу, судији. Некад је професор имао плату која га није деградирала, чинила да мора да ћути пред бахатим родитељима, снисходљивим директорима, неваспитаном децом и министрима образовања који више слушају своје необразоване колеге из странака него (праве) докторе наука. Некад је систем стајао иза професора, па макар он не био у праву. Наравно, бити частан нема везе са професијом, али има ли ишта часније и важнијег занимања од тога да васпитавате туђу децу?
Данас су сви заменљиви, па и они од којих захтевамо да само дају двојку нашој деци и лише нас мука. Откад се то задовољавамо просечношћу, штавише, откад смо пристали да нас обликују људи жељни крви, а не они који имају шта да нам понуде?
Будућност једне земље може да се наслути у клупама; она тамо ствара темеље свога друштва. Ти професори, обични, смртни, слични нама, многи и неснађени у растегљивој транзицији, имају задатак да препознају потенцијале тих малих-великих људи и остваре их. Како то да ураде у Србији? Ако је она прва послератна имала начин да то учини и створи ту исту генерацију професора, ова већ дуго грца у различитим покушајима због којих су многи и одустали.
Деведесетима на душу може се додати и овај смртни грех – од тада су кренули штрајкови, прескакање градива, отаљавања на све стране – али, наша уображеност иде много дубље, као и све остало, што је тема за једну подробну студију, а не чланак лаика из психологије… Они који не одустају – а таквих има у свакој школи – не сматрају да је њихова борба борба са ветрењачама. Они, једноставно, верују.
Бити професор је, кажу, начин живота. Сви памтимо бар једног таквог, или само једног таквог. Оног који нам је променио живот. Или бар пробудио љубав према математици. Историји. Хемији. Биологији. Можда и ништа од тога, али кад га помињемо, то чинимо с поштовањем. Професори су још једине особе које, иако маторе и у оваквој култури, кад их сретнемо, увек ословимо са “професоре”. Можда је то довољан разлог да због таквих размислимо о томе да им вратимо статус који им припада? Да их изузмемо из новог смањења плата, јер није исто бити неки службеник, па и директор у јавном сектору – јер таквих има на тоне – и образовати будућност ове земље. Ако ико из Министарства или Владе чита овај чланак, нека се сети свог професора којег је волео; којег још воли. Или његово дете воли. Можда систем треба мењати од тога, јер тада је лакше тражити од њих оно због чега их зовемо професорима. Онда ће и оних других “професора” бити мање.
Извор: nedeljnik
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Има ли часнијег и важнијег занимања од тога да васпитавате туђу децу?"

  1. Jelena каже:

    I nezahvalnijeg !!!!!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама