Ko je odgovoran za (ne)uspeh deteta u školi? Kako da usmerimo dete na pravi način? Šta roditelj, a šta vaspitači i nastavnici mogu da učine da stvore pozitivan odnos deteta prema školi? Odgovore na ova pitanja koja muče mnoge roditelje Zelena učionica potražila je od psihoterapeuta doktora Zorana Milivojevića.
- U kojoj meri roditelji mogu da utiču na to kakav će dete biti učenik?
U velikoj, rekao bih presudnoj meri. Šta je potrebno da roditelji „izgrade” dobrog učenika? Na prvom mestu oni moraju jasno da komuniciraju detetu koje još ne polazi u školu da je školovanje visoka životna vrednost. Moraju kod deteta da pobude želju za saznavanjem i radoznalost.
Veoma je važno i da dete koje polazi u školu već ima neke razvijene radne navike, u smislu održavanja lične higijene, uređenja prostora (na primer, zatezanje kreveta nakon ustajanja), ali i da ima ugrađene „kočnice” odnosno da mu roditelji postavljaju granice i obuzdavaju ga u aktivnostima koje nisu dobre.
Svaki roditelj ima neku svoju filozofiju vaspitanja iz koje proističe njegov vaspitni stil. Ova filozofija nastaje na osnovu njegovog iskustva kao deteta i na osnovu toga šta misli o svojim roditeljima i njihovom načinu vaspitanja. Oni koji su zadovoljni vaspitnim stilom svojih roditelja, to ponavljaju uz male promene sa svojom decom. Međutim, oni koji su nezadovoljni, oni traže nove načine. Ono što primećujemo u praksi jeste da ovi nezadovoljni često iz jedne greške prelaze u onu drugu, suprotnu grešku. Ako su roditelji bili strogi i nisu pokazivali ljubav, već su insistirali samo na disciplinovanju, njihovo dete kada postane roditelj može postati popustljivi roditelj koji nudi samo ljubav, koji ne želi da disciplinovanjem „traumatizuje” dete. U oba slučaja je pogrešan pristup jer roditelji deci treba da daju ono što je deci neophodno, a to su i ljubav i disciplina.
- Kada dete već krene u školu, u kojoj meri nastavnik može da popravi eventualne greške roditelja u vaspitanju?
Ma koliko se učitelji trudili da ne bude tako, u školi jeste malo dosadno, bar na momente. Zato, dete je spremno za školu onda kada je sposobno da podnese, da toleriše neprijatnost dosade. Deca koja ne podnose dosadu najčešće postaju nemirna na času, začikavaju druge ili napuste učionicu, pa dobiju dijagnozu hiperaktivnosti.
Sledeća stvar koja jeste veoma važna je razvijanje navike učenja. Detetu je često neprijatno da sedi i uči, jer želi da se kreće, da se igra. Zato i kažemo da se „uči dupetom”. Što je dete duže u stanju da sedi i da se koncentriše na gradivo, to će bolje učiti. U početku je roditelj taj koji sedi sa detetom kao spoljašnja kontrola, ali on mora polako, kroz nekoliko faza, dovesti do toga da dete samostalno uči. Kada se to postigne, dete će biti dobar đak. Dakle, najviše zavisi od roditelja i deteta, i oni roditelji koji očekuju da će škola samostalno da nauči njihovu decu da sede i uče, oni jako greše. Roditelji su nezamenjivi u ovom poduhvatu i dobro je da to shvate.
- Kako da dete stvori pozitivan odnos prema školi i ko u tome igra ključnu ulogu?
Na to utiče više činilaca. To najbolje vidimo kada posmatramo kako nastaje negativan odnos deteta prema školi: roditelji plaše dete školom; pričaju negativno pred detetom o učiteljici; dete ima loša iskustva u školi bilo sa učiteljem bilo sa decom; dete ne uči dovoljno pa je u školi neuspešno itd. Dakle, dete je u jednom komunikacijskom polju u kojem različiti faktori na njega utiču. Najvažniji su roditelji i njihov stav prema školi i učiteljima, važno je da dete vidi da roditelji sarađuju sa učiteljima, ali važno je i da se dete dobro oseća u školi. Tu postoje dva momenta: kako doživljava učitelja i kako misli da ga doživljavaju deca u razredu. Roditelji su ti koji treba da razgovaraju sa detetom, da primete ako dete promeni ponašanje i da saznaju šta ga muči. U tim razgovorima roditelj treba da poduči dete kako šta da shvati, koliko je nešto važno i kako treba da se postavi i ponaša u raznim situacijama.
- Šta mislite o današnjem školstvu? Da li je srušen autoritet nastavnika i ako jeste, ko je za to kriv?
Srušen je autoritet roditelja. Sve je više roditelja koji smatraju da su oni i dete ravnopravni partneri pa odbijaju da budu autoriteti, žele da se druže sa detom, da ih dete ne zove mama ili tata, već po imenu. Takva deca nisu naučila šta je autoritet i to se prenosi na školu. A škola je prva velika laboratorija u kojoj deca treba da se dovoljno socijalizuju kako bi se uklopila u društvo, kako bi mogla da se druže sa drugima, da jednog dana rade u kolektivu. A onda takva deca koja su neobuzdana i nasilna dođu u razred i nametnu svoju dinamiku, tako da učitelji moraju da se samo njima bave. Škola je u ovakvim situacijama nemoćna. Roditelji su na strani dece problematičnog ponašanja jer veruju da je kritikovanje načina na koji se dete ponaša u školi zapravo kritikovanje njih kao roditelja i njihovog načina vaspitanja.
Tu su i nastavnici koji rade nimalo lak posao, koji su finansijski demotivisani, ali kojima najviše smeta to što ih deca ne doživljavaju kao autoritet i što sebe doživljavaju nemoćnima. Oni otkrivaju istinu da ne možete poučiti nekoga ko ne želi da bude poučen. Dakle, problem je kompleksan, počinje pre škole i nastavlja se nakon škole. Škola je samo jedan deo.
- Roditeljima je veoma teško da prepoznaju da li je njihovo dete jednostavno razmaženo ili je rođeno temperamentno i ima predispozicije da postane budući vođa ako se usmeri na pravi način. Kako da nauče da to razlikuju?
Gotovo nijedno malo dete ne pravi razliku između sebe i svojih želja. Ako mu nešto ne date, to doživi kao odbacivanje, kao dokaz da ga roditelji ne vole. Pojedina deca se toga uplaše, budu žalosna i povučena, a druga protestuju i postanu agresivna. Novija istraživanja pokazuju da je detetov mozak poluproizvod i da će se razvijati u onoj meri u kojoj ga roditelji stimulišu.
Dakle, roditeljski uticaj se pretvara u moždane strukture. To se zove neuroplastičnost. To u velikoj meri oduzima značaj dosadašnjim uverenjima da je genetika presudna, da postoje urođeni talenti, itd. Gledajući životinje ljudi su uvideli da je genetika veoma važna, ali detetu je potrebno dvadesetak godina da odraste, i u svom tom periodu ono formira mozak. Dakle, bilo da je dete razmaženo, bilo da je temperamentno, ono mora da nauči da reguliše svoje emocije. Ako ne nauči ostaće impulsivno i kao takvo neće biti nikakav vođa – od njega će drugi bežati. A da bi dete naučilo da reguliše emocije, da izgradi takve psihičke i moždane strukture, moraju ga roditelji tome uporno učiti.
- Šta biste posavetovali nastavnike a šta roditelje u cilju uspostavljanja bolje međusobne saradnje, a radi dobrobiti deteta i iskorišćenja svih njegovih potencijala?
Roditelji treba da shvate da se deca na jedan način ponašaju kod kuće, u situaciji kada su prihvaćena, dakle onda kada su roditelji tu, a na sasvim drugi način u razredu, na odmoru, itd. Zato argument „ja najbolje poznajem svoje dete” ne važi uvek. Treba da prihvate da su učitelji ti koji vide dete, koji mogu neke stvari kod deteta bolje da ocene i da treba da zajednički da rade kako bi dete bilo uspešno i u znanju i u socijalizaciji. Nekada je postojao jasan, ali prećutan društveni ugovor između roditelja i nastavnika o zajedničkoj saradnji, ali danas on više ne postoji. Zato je dobro da učitelji na početku svake godine porazgovaraju sa svakim roditeljem i da naprave jasan „pedagoški ugovor” o ciljevima koje dete treba da postigne, pri čemu su i roditelji i učitelji u nekoj vrsti zajedničkog, partnerskog poduhvata. Dakle, saradnja i međusobno uvažavanje je formula uspeha.
dr Zoran Milivojević, psihoterapeut