Понекад ми говоре да оно што радим није одлика доброг родитељства. „Добри родитељи“ кажњавају своју децу, они их контролишу, а то очигледно прави од деце добре одрасле у будућности.
Верујем да скоро сви родитељи желе да им деца израсту у одрасле особе које знају како да направе паметне изборе и поседују емотивну интелигенцију. Али, не верујем да је третирање деце као грађана другог реда добар начин да се то постигне. За промену, почните да посматрате децу као себи равне.
Генерално, одрасли имају потпуно различите стандарде за децу него за друге одрасле. Често се деца не поштују и стављају се пред велика очекивања. Постоји опште мишљење да су деца власништво и не би функционисала без строгих правила, награда и казни. Ипак, то уопште није тачно – одрасли који су као деца третирани са поштовањем, функционишу одлично као чланови друштва, чак много боље од нас који смо традиционално подигнути.
Деца се често третирају као да нису важни колико и одрасли. Потцењују се њихове могућности. На пример, не знам ни сама колико ми се пута десило да ми неко постави питање о мојој (већ великој) деци док су они поред мене – Колико ваш мали има година? У који разред ваша ћерка иде? Па питајте их ако вас занима! Довољно су велики да умеју да говоре.
С друге стране, деца су присиљена да послушају све што се од њих тражи (јер тако каже родитељ) без питања и чак се и постављају на стуб срама када нешто неће или не желе да ураде.
Истина је да ја стварно не желим да ме сматрају „добрим родитељем“ у друштву које тако мало мисли о деци.
Сећам се када сам почела да тражим начине за мало другачије родитељство, постављала сам себи питања и посматрала све навике које сам формирала према деци:
Да ли бих причала о свом мужу као да није ту?
Да ли бих рекла пријатељу да пожури?
Да ли очекујем од одраслих да поједу све иако им се не допада?
Не бисмо приморавали одраслу особу да дели, или да се извини или смиривали њихову реакцију, зар не? Ја сигурно не бих! Мислим да бисмо у тим тренуцима препознали да имају потешкоћа и да су узнемирени, да им је потребна помоћ. Нећемо сматрати нормалним или оправданим да окренемо леђа било ком другом људском бићу у невољи, одраслом човеку који плаче, који је емотиван; Па зашто бисмо онда то урадили детету?
Зашто је у реду исмевати децу? Зашто је у реду да људи кажу да мисле да деца заслужују батине?
Ударање људи није у реду. И деца су људи. Понижавање људи је зло. И деца су људи.
Деца заслужују поштовање. Заслужују да имају реч. Деца заслужују да се чују. Заслужују да не живе у страху од казне. Деца заслужују да се виде и третирају као да су бића сами за себе, а не само проширење својих родитеља. Заслужују слободу унутар граница. На крају крајева, деца заслужују да се посматрају као људи.
Очекујем осуду. Очекујем превртање очима када се спустим на ниво своје деце и разговарам с њима о њиховом избору. Ццц, како се само усуђујем да их поштујем и укључујем у одлуке које се тичу и њих?!
Навикнута сам на непријатељске стрелице кад признам да не кажњавамо нашу децу. Да, ми не кажњавамо нашу децу, добро сте прочитали. Не ударам их, не шаљем их у ћошак, не понижавам их нити одузимам њихову имовину. Хорор! Према правилнику понашања западњачког друштва подижем егоцентричну дечурлију без контроле! Па ипак, наша деца су дивна и увек нас одушеве својим понашањем.
И зато чврсто верујем да:
Ако желите да деца поштују друге – морате их поштовати!
Ако желите да деца слушају – морате их послушати!
Ако желите да деца направе добре изборе – морате их пустити да доносе одлуке!
Ако желите да се деца осећају вредно – морате им показати да их цените!
Прилично је очигледно – ако им дате глас, слободу и љубав онда се осећају цењено и слободно и вољено.
Хоћу да моја деца знају да ја поштујем њихову аутономију. Хоћу да моја деца знају да су њихова осећања важна. Желим да знају да је њихово мишљење исто толико важно као моје. Желим да се осећају поштовано и важно и сигурно.
Дакле да резимирам, не желим да сматрају „добрим родитељем“ у друштву које тако мало размишља о деци.
Андријана Максимовић