Колико далеко идемо како бисмо заштитили своју децу? Када је важно препознати тренутке у којима родитељи себи могу олакшати посао и помоћи детету, повезати га с одговорношћу за његове поступке?
Важна вештина коју дете мора стећи како би живело у одговорном свету јесте веза узрока и последица. У данашњаој култури одговорност постаје јако ретка појава. Мањак одговорности узрокује многе муке и проблеме.
Учење детета, саветују студије, мора да почне у најранијој животној доби. Препоруке су од треће до осме године живота, и то због једноставнијих захтева који се у то доба поставља пред децу те су самим тиме и последице мање тешке.
Родитељима је ипак често проблем да допусте детету да се носи са последицама својих дела, јер желе да их заштите од разочарања и бола.
Пример, родитељ због хладног времена захтева од петогодишњег детета ношење јакне и капе, али дете то одбија и долази до „борбе“ око ситнице те дечјег излива беса. Но, такав случај не би баш био ситница кад би се детету допустило да учи на грешкама и сноси последице својих жеља и одлука.
Ако се одлучите на нешто тако и пустите га да на својој кожи осети оно што је одлучило да је најбоље за њега, тада ће дете на прави начин почети да учи о одговорности односно о вези узрока и последица. Другим речима, требало би дете пустити да изађе без јакне и капе (можете их понети кријући са собом) а када се почне смрзавати, подсетити га да је можда боље да промени одлуку. Но, хоће ли се ико одлучити за овакав потез? Већина ће нас ужаснуто одмахнути главом и рећи како нисмо луди да ризикујемо упалу плућа због животне лекције.
За време борбе око послушности детету шаљете поруке које му стварају мањак способности учења на властитим грешкама.
Детету је заштита потребна, а најбоља заштита је осећај аутономије. Мало хладноће му неће нашкодтити, али ће му показати да последице постоје. Родитељи су често под утицајем нечијег мишљења, стога са децом воде борбу око послушности.
Наш начин живота присиљава нас да чинимо све како би избегли страх, а такво понашање усађујемо и својој деци.
Кад деци одузмемо прилику да сносе своје последице, штитимо их и стално смо уз њих како не би пала, погрешила, била ударена или несретна, у ствари им не чинимо услугу. Оно што радимо јест да им одузимамо способност суочавања са страховима и смањујемо њихову могућност за преузимање одговорности за одређено понашање.
Аутор текста: Силвио Лончић