Prosvetni radnici uglavnom ćute, kao da ih se robovski status uopšte ne tiče

maj 28 22:11 2017

Kolumna: Sunđeri i Krede
Boris Jašović

ORUĐA KOJA NE GOVORE

Vraćajući se pre neki dan s posla, naleteh na prilično zapuštenu ženu s cigaretom u ruci. Ustavi me i ljubazno zaiska 150 dinara. Rekoh joj da sam prosvetni radnik i da sam švorc – a do drugog dela plate preostalo je celih pet dana. (Kao pet godina). Sažaljivo me osmotri i reče da je nekada davno i sama radila u prosveti te da je diplomirani pedagog.

„Eto do čega nas dovedoše naše diplome“, reče tugaljivo a zatim mi u poverenju saopšti da se upravo maločas ogrebla za cigaru.
Nakon toga se raziđosmo – ja u dilemi da li me folira da je diplomirala pedagogiju – ona u dilemi da li je foliram da sam švorc.
Kasnije, u gradskom autobusu na putu ka toplom porodičnom gnezdu, opsesivno razmišljah o robovima.

U Staroj Grčkoj robovi nisu smatrani ljudskim bićima, već oruđima koja govore. Važilo je to, dakako, i za retke vaspitno-obrazovne sužnje koji su se bavili podučavanjem dece slobodnih građana. Postojala su, dakle, i u Staroj Grčkoj „prosvetna oruđa koja govore“.
Ali, avaj, u današnjoj Srbiji prosvetni radnici uglavnom egzistiraju kao oruđa koja ne govore. Primećujete, pretpostavljam, civilizacijski “pomak“ u poslednjih dve hiljade i četiri stotine godina. Čak je neokrnjen ostao i robovski imidž koji trenutno neguju nezanemarljivi primerci prosvetnih (i ne samo prosvetnih) radnika. Kreditni sužnji, samozadovoljni robovi potrošnje, sluge nečovečnih (nad)državnih strategija, robovi tržišne logike i sistema izokrenutih vrednosti, sužnji vlastitih sujeta i sluge sopstvenih predsrasuda…

Što je gore, prosvetni radnici uglavnom ćute, kao da ih se robovski status uopšte ne tiče. Kao da ih se nimalo ne dotiču reforme obrazovanja, društveni i profesionalni status, dubina potrošačke korpe…

Prosvetni radnici javno ćute jer u većini slučajeva postupaju kao nemušta oruđa u rukama sistema. Istog onog sistema kojim upravljaju horde neoliberalnih menadžera sa tržišnim cvikerima pomoću kojih posmatraju društvo i odnose u njemu.
Reč je o sistemu unutar kojeg je isplativije biti starleta negoli učiteljica – slatkorečivac negoli kritičar, vrdolama negoli poštenjačina…

Reč je o sistemu koji iz ljudi izvlači ono najgore – talog opskurnih poriva ka konformizmu, poltronstvu, materijalizmu, egoizmu, nesolidarnosti, sitnoj trgovini, beščašću, jalovom sindikalizmu…

Stoga nije čudno što razjedinjeni prosvetni radnici (izdeljeni na sindikate, stručne klanove, klike i tabore), uporno ćute o uzajamnoj nesolidarnosti i urušavanju vlastite profesije. A zapravo, prosvetni radnici bi trebalo da predstavljaju potencijalni antibiotik za moralno ozdravljenje društva.

Smatrate da je teza prenategnuta?

Onda razmislite o sledećem. Šta se dešava kada antibiotikom pokušavate da izlečite virusnu infekciju?
Odlazeći premijer je još u vreme čvrstog uveravanja javnosti da se neće kandidovati za predsednika države, takođe obećavao i uvođenje (bez konsultovanja struke) tzv. dualnog obrazovanja, kao i pretvaranje prosvete u pontonski most između “preduzetničke edukacije i uslužne ekonomije”.

Prosvetni radnici su ćutali.

Bivši ministar prosvete je u to vreme pokušavao da objasni premijeru da u Srbiji ne postoje uslovi za dualno obrazovanje. I šta se desilo? Ministar prosvete više nije bio ministar prosvete.

Prosvetni radnici su i dalje ćutali.

Ipak, bivši mministar prosvete nije govorio neistinu!
Srbija nije Švajcarka koja se opredelila za ofšor poslovanje – državnu strategiju odolevanja “globalnoj igri moći” – kako je to lepo formulisao nemački sociolog Ulrih Bek. Švajcarska, dakle, može priuštiti vlastitom društvu dualno obrazovanje – razume se u kombinaciji s razvijenom privredom. Kao što se Danska, koju odlazeći premijer navodi kao ideal dualnog obrazovanja, može pohvaliti nerasprodavanjem vlastite zemlje i zaštitom domaćih poljoprivrednika.

Srbija se s druge strane opredelila za obrazovanje jeftine radne snage, rasprodaju privrednih kapaciteta i prodavanje prirodnih resursa.
Reč je o klasičnom pokušaju saniranja virusne infekcije antibiotskom terapijom (na svoju ruku). No, za takvo što je prevashodno potrebna podrška neobrazovanog, neinformisanog i nadasve naivnog stanovništva lišenog želje da iskoči iz uloge pacijenta nad kojim se vrše eksperimenti.

Zato su prosvetni radnici, kao visokoobrazovani profesionalci koji se bave edukacijom dece, jedini kadri da spreče zatupljivanje nadolazećih generacija. Oni, međutim, ćute jer na prvom mestu razmišljaju o goloj egzistenciji. Svesni su da će dualno obrazovanje i racionalizacija (koja na volšeban način zaobilazi izmišljena radna mesta u državnoj upravi, no ne i neophodna radna mesta u prosveti), marginalizovati humanističke predmete, izbaciti nastavnike na ulicu (u procentu koji zahteva MMF), i poslužiti kao mehanizam štancovanja uskostručnih kadrova lišenih kognitivne širene i dubine.

Uostalom, da li će se iko iz prosvetne zajednice pobuniti zbog toga što se, na primer, dualno obrazovanje uvoditi bez javne rasprave (ili sa tobožnjom raspravom čiji je ishod unapred poznat)? Verovatno i hoće ali unutar četiri zida zbornice. No, da li je to dovoljno? Na stranu što je i ponižavajuće za prosvetne radnike koji ćute uprkos prirodnoj predispozici da govore.

U međuvremenu, “reforme” lagano poništavaju obrazovni sistem ove zemlje lišavajući prosvetne radnike autoriteta, uticaja, ugleda, identiteta… Ipak, mnogi su se u tim, za obične smrtnike nedokučivim, reformskim lavirintima prilagodili trendu pa udarnički trguju čašću, ocenama, ekskurzijama, izletima, maturskim proslavama, vanrednim i razrednim ispitima, profesionalnošću…, i sasvim lepo žive. Drugi podilaze rukovodećim kadrovima ne bi li se očešali za koji procenat više. Treći vegetiraju unutar sindikata. Četvrti gledaju u svoje kljuse i tragaju za načinima da nešto zarade sa strane. Peti se ne mešaju u vlastiti posao. Šesti gledaju svoja posla i maštaju o prosveti sa ljudskim likom. Sedmi čak pokušavaju da takav ideal sprovedu u delo ne primećujući da u tom pokušaju neretko gube jedini dragoceni resurs koji poseduju – zdravlje.

Izlazeći iz autobusa na kišom zaliveni asfalt, pitao sam se da li je ona prilično zapuštena žena s cigaretom u ruci (i požutelom diplomom pedagoga u nekom poluraspadnutom kredencu), ćutala u svoje vreme – ili je, pak, isuviše pričala?

Uostalom, da li je svrsishodnije talasati ili gledati svoja posla? Da li je profitabilnije dizati glas protiv nepravednog sistema i isterivati pravdu, ili gaziti vlastito mišljenje i trpeti krivdu? Da li je, na kraju krajeva, zdravije biti oruđe koje ne govori ili uopšte ne biti oruđe (koje govori ili koje ne govori)?

Šta vi mislite o tome?

napišite komentar

2 komentara

  1. maj 29, 09:07 #1 Božović Vladan

    Tako je, to ja tvrdim odavno. Prosvetni radnici su obespravljena, ropska radna snaga. Zavukli se u mišje rupe, i ćute kao zaliveni, ni muva da se čuje. Robove ne čine to što za svoj rad, sa diplomom fakulteta, od države ne dobijaju gotovo ništa, za razliku od drugih, mnogo “cenjenijih” delatnosti, već ih robovima čini to što uporno ćute. Nemaju ni trunku dostojanatva, vredni su svakog prezira. Ja na žalost, radim u toj prosveti, ali ne kao PROSVETAR, već kao PROFESOR. Osećam se kao Diogen, što je lampom išao po danu, da nađe čoveka…….i nije uspeo da ga nađe.

    Odgovorite na ovaj komentar
  2. maj 31, 13:52 #2 Nastavnik matematike

    Štošta se promenilo od antičkih vremena – u tehnološkom smislu progresivno, u moralnom, na žalost regresivno!

    Odgovorite na ovaj komentar

Dodajte komentar

Vaši podaci će biti bezbedni! Vaša imejl adresa će biti vidljiva samo administratorima sajta. Komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede, kao i komentare koji se ne odnose na vest koju komentarišete, nećemo objaviti. Iz bezbednosnih razloga, neće biti objavljeni ni linkovi ka drugim sajtovima.