Тешко је кад решиш да васпитаваш исправно, док остали родитељи раде другачије

октобар 04 20:44 2017

Тешко је васпитавати дете. Јер много тога чему га учиш супротно је ономе што се детету спонтано ради, што му је пријатно и што му је логично. И онда сукобљаваш његове жеље са оним што је за њега добро. И психолози кажу да је управо то највећа лекција коју дете у сазревању треба да савлада – да све што му је пријатно није за његово добро, као и ће му да мноштво непријатних активности управо доносити добро. И тако, док то радиш, детету није јасно зашто му ускраћујеш лепо а тераш га на тешко. Али психолози још кажу и да ће дете то врло брзо схватити. И неће нам замерити. Чекамо тај тренутак.

Па у истом том васпитавању, тешко је у сваком тренутку свакога дана преиспитивати своје васпитне методе. Шта толеришемо, шта не. На чему треба да радимо у овом узрасту. Да ли је дете преуморно па да овај пут зажмурим? Па кад загусти, да ли да вичем, да се мало уплаши, или ипак не, нећу, да га застрашујем, не желим такав ауторитет? Па онда, шта кажу најновија истраживања? Не приморавајте дете да у парку дели играчке, нека само одлучи… или ипак мора да подели? Не учите дете да говори извини, јер оно то још увек не мисли, па то нема користи… или нека, ипак нека научи да користи тих пар златних речи, па ће временом разумети? Ако следи казна, нека иде у своју собу, али немојте затворити врата… или ипак да? Покажите да сте љути због неког поступка, али не смете прекинути комуникацију са дететом, дакле останите доступни али мало хладни. И сваки пут црв сумње треба ли да забраним, казним, одузмем, пустим да отплаче, повисим тон. И без изузетка, већ исте вечери када коначно заспи, следи кајање што сам ипак била преоштра, сигурно оно и није био неки разлог…

Тешко је кад решиш да га учиш ономе што је исправно иако други родитељи можда раде другачије. И гледано очима детета, како то изгледа: другари смеју да говоре све те забавне ружне речи, смеју да бацају смеће, вичу, кидају нечије цвеће, гурају се током игре, једу брзу храну а онда мало земљу и песак, једу лошу храну и неограничене количине слаткиша… само ја не смем, само ја морам другачије, само ја ћу ићи кући ако не слушам, баш сада, кад је најзабавније… није фер. Толико да и ја осетим његово осећање “нефера”.

Издржати његов поглед “мама, зашто ми ово радиш” током свих оних морања. Морамо да измеримо температуру, морамо се расхладити под тушем, мораш да попијеш овај грозни лек, морамо да чистимо носић, морамо на вакцину, морам чврсто да те држим да те лекар прегледа јер није успело умиривање и обећавање награда… списак је бесконачан.

“Мамице, не остављај мееее..” Тешко, најтеже. Први дани у вртићу. Да, много помаже ако се добро припремите, себе и дете, па све то лепо прође за неке две недеље. Ипак, страшно је. Предајете дете у руке непознатој особи, која ће кроз минут морати да му ускрати пажњу јер плаче још десеторо деце. И опет тај поглед!

Тешко је што не смем пред њега да истресем гомилу слаткиша! Па му се од милине развуче најшири осмех над свим тим шареним папирићима, па не зна који пре да смаже и не пада му на памет да стане! Ех, да, било би то баш лако. И баш неодговорно према његовом здрављу.

Тешко је с времена на време одлучити да је дете спремно за следећи ниво. Као да је игрица. Јер са сваким његовим самосталним кораком, за корак си му мање потребан. Тешко је прекинути дојење. Више никад нећу бити незаменљива. Тешко је гледати како се мења. Па док трепнеш, више не даје рукицу у шетњи. Време је да сам једеш, време је да сам ходаш напољу, време је да престанеш да радиш то, време је да почнес да радиш ово… Одједном, све оне активности које су нам одузимале много времена и маштали смо о дану када ће сам моћи да их обавља, толико нам недостају да с времена на време мољакамо дете да нам допусти да га очешљамо, обучемо, гњавимо и будемо његово друштво за игру.

И како одраста, највеће тешко је то какав свет мора да гледа. И сваким даном је све теже, јер сваким даном све му више тај свет постаје доступан. Шта све види, и шта ће све морати да види. На која све питања нећу имати одговор. Јер ни ја немам одговоре зашто неке ствари уопште постоје. Зашто то нисмо решили. Постидим се што сам део генерације која је требало да обезбеди да расту у чистијем, лепшем и љубавнијем свету. Зашто нисмо умели боље. Ми, и они пре нас. Па пожелим да може вечно да остане дете и вечно да живи у шаренилу своје собе, ушушка се у мекоћи плишаних играчака, расте у безбедном окружењу какво смо правили за његове прве кораке и само у близини оних којима ће бити добродошло као нама који смо га на овом свету дочекали.

Пише: Хелена К.

напишите коментар

0 коментара

Тренутно нема коментара!

Започните коментарисање.

Додајте коментар

Ваши подаци ће бити безбедни! Ваша имејл адреса ће бити видљива само администраторима сајта. Коментаре који садрже говор мржње, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете, нећемо објавити. Из безбедносних разлога, неће бити објављени ни линкови ка другим сајтовима.