Да ли сте приметили како се деца другачије понашају у школи и код куће? Једно од питања које ми родитељи најчешће постављају је како успостављам дисциплину у групи. Овде ћу навести технике које сам научила, како у школи, тако и у својој кући.
Када родитељи виде своју децу како својевољно сређују учионицу или како драге воље деле своје ствари са другом децом, често од њих чујем реченице као што је:
Када родитељи виде своју децу како својевољно сређују учионицу или како драге воље деле своје ствари са другом децом, често од њих добијем питања попут: „Како вам то полази за руком? Он код куће само разбаца ствари и никад не жели да дели своје играчке са братом! Како га натерате да почисти за собом и да дели ствари са другима без гунђања и драме?“
Ја сам мајка четворо деце. Током ових година, с времена на време применим и код куће неке технике спровођења дисциплине које се користе на часовима – и ефикасне су код куће, колико и у учионици.
Данас бих желела да поделим шест тајни постизања дисциплине.
- Ништа се не постиже кажњавањем
Реч „дисциплина“ потиче од латинске речи disciplinare, што у преводу значи подучавати. Дисциплиновање које је успешно, никада се не базира на кажњавању. Дисциплина је начин вођења и управљања дечијим понашањем.
Дисциплина се заснива на квалитетном односу детета и оне особе која је, у том тренутку, одговорна да пази на дете (учитељица, васпитачица, родитељи). Када дете добија доследне, конзистентне одговоре од одрасле особе, развијају се осећаји поверења, повезаности и припадности. Овим се формира темељ лепог понашања и ефикасног дисциплиновања.
Кључ успеха је да се уверите да су овакве везе испуњене узајамним поштовањем и учествовањем.
Као васпитачица, схватила сам да је успостављање дневне рутине и квалитетне комуникације од виталног значаја за развијање поштовања и садржајних односа, што директно утиче на понашање и способност детета да учи.
На пример, када деца уђу у учионицу и сместе се, увек се трудим да их поздравим одмах са врата, као што и они мене поздрављају. Никада нисам презаузета планирањем наставе, проверавањем одсутних, причањем, дописивањем или чачкањем телефона у време када деца пристижу у школу или чекају да родитељи дођу по њих након наставе. Ако не обраћам пажњу на децу која су ми дата на чување, тиме шаљем поруку „ниси вредан мог времена“, чиме се само подстиче неповерење.
Код куће, ову праксу примењујем тако што навијам аларм на 30 минута пре тренутка када моја ћерка треба да почне спремање за школу. Не радим то да бих започела дан у миру и тишини, већ да бих могла нежно да је пробудим.
Прво упалим светло и дозивам је како бих је обавестила да је време да почне да размишља о устајању. Након 2-3 минута, поново улазим у њену собу, откривам је, склањам јој косу са лица и говорим да је време да почне да устаје. Углавном промрмља „Покушавам“ док ме грли око струка и зарива своју главу у моје крило. Чврсто је грлим и љубим је и кажем јој „Хајмо полако у купатило.“
После пар минута улазим и у купатило, јер знам да ће сигурно заспати на шољи, са својим лактовима на коленима и главом у рукама. Поново је будим и говорим и да треба да пере зубе и она се тада тргне, након чега одем у кухињу и спремим јој ужину.
Већ чујем у глави како неки сада говоре „Нико од нас нема времена за све ово!“ Али, како бисте се осећали да Ваш партнер/супруг/супруга улети у собу 15 минута пре него што треба да кренете, вичући да је време да устанете, нагло узимајући ћебе којим сте покривени и извлачећи Вас из кревета? Знам да би у мојој кући сигурно настао хаос.
Моја ћерка не жели да буде напорна. Нити је размажена, нити остаје будна до касно. Само јој треба мало времена ујутру да се спреми за дан који је пред њом.
Када поставим разумна очекивања и прилагодим се њеним навикама уместо кажњавања, ствари иду много лакше.
- Дајте им конкретну мотивацију и подстрек
Сигурно сте чули до сада и чућете сигурно поново: кључна ствар је у позитивним подстицајима. Може се испољити у више облика: осмех, „баци коску“ или похвала.
Али, никада не треба неискрено похвалити. На часовима сам приметила да је ефикасна похвала селективна, специфична, охрабрујућа и позитивна. Њом се избегавају упоређивања са другом децом и потреба за такмичењем. Упоређује се напредак детета са његовим претходним радовима, а не са другом децом и потребно је све то рећи детету брижним, природним тоном. Верујте ми, деца знају када им „продајете маглу.“
Трудим се да избегавам коришћење уобичајених фраза, као што су „како си ти добар дечак/девојчица“ и да будем конкретнија када хвалим нешто што је неко дете урадило или када се лепо понашало.
Најефикаснија од свих техника јесте да приметите када дете ради нешто пристојно и лепо, а да оно није свесно тога. Те похвале и награде су много значајније него када дете само дође до Вас и каже како је средило собу или поделило чоколаду са дадиљом.
Одушевило ме је када сам видела једном да је старији ученик помогао млађем да веже пертле. Одмах сам му рекла да је то што је урадио прелепо и љубазно. Обратила сам пажњу на израз лица тог млађег ученика; осмехивао се. Када сам га питала како се осећао, одговорио ми је „Лепо.“
Код куће се ово примењује тако што избегавамо да упоређујемо браћу/сестре, не користимо погрдна имена и уобичајене фразе којима хвалимо нешто.
Позитивни подстицаји могу бити и неке материјалне ствари, као што су неке награде, али треба их користити пажљиво и користити их у кратком периоду.
- Будите пример лепог понашања
Поред пружања позитивних подстицаја, једнако је важно дати им пример прикладног понашања. Пазите на то шта причате и како причате – не само у разговору са дететом, већ и у разговору са другима.
Тиме што сте им, на неки начин, модел доброг понашања, дајете им визуелну представу како се треба понашати и индиректно им пружате подстицај да усвоје такво понашање.
На пример, размислите о томе шта се дешава када Вас у току вожње нешто изнервира у саобраћају. Претпоставимо да се возите аутопутем и изненада приметите аутомобил иза Вас, који се приближио на центиметар и почиње да аблендује и да свира.
Већина људи би изговорила све могуће псовке и увреде, нагазила на кочницу и можда, показала „пријатељски“ поздрав руком, уместо да успори, пређе у другу траку и пусти ужурбаног и агресивног возача да прође.
Први случај би могао да буде веома збуњујућ за дете ако га стално подсећате да треба да буде фино и културно и ако га хвалите сваки пут када приметите да уради нешто лепо. Оно што му, у овом случају, демонстрирате је сасвим супротно ономе што причате – мањак самоконтроле – чиме поручујете да не треба користити лепе речи када сте љути. У другом случају показујете одговарајуће вештине решавања проблема, тако што остајете смирени и не угрожавате безбедност других на путу, упркос томе што сте љути.
Једна од мојих најгорих навика у раду са малом децом је седење на столу и другим деловима намештаја, јер је сав намештај у учионици прилагођен малој деци. Нисам била свесна тога, све док нисам ухватила себе усред разговора са дететом које је седело поред мене – на полици. Иако је пењање веома битно за развој моторике у овом узрасту, пењање по намештају није баш нешто у чему желим да охрабрујем децу са којом радим. Случајно сам им показала да је то нешто сасвим нормално тиме што сам ја сама то радила.
- Будите директни приликом давања смерница и објашњења
Када усмеравате децу, увек будите директни. Дајте им конкретне разлоге и објашњења зашто важе нека правила (код млађе деце се трудите да објасните једноставно, разумљиво).
И увек се уверите да Ваше смернице и захтеви јасно говоре шта радити, а не шта не треба радити.
На пример, на мојим часовима, фокусирам се на то да деци понављам да ходају својим ногама и да им објасним да их ходање чува од повреда, уместо забране „Не трчите!“ Ово можете употребити код куће тако што ћете испричати неку причу како је неко дете трчало и повредило се.
На сличан начин причам и са својим дететом, које је тинејџер. Кажем нешто као што је „Касно је, имаш наставу ујутру. Требало би да кренеш на спавање у наредних 15 минута да не би био уморан. Прошле недеље си закаснио, зато што си се успавао.“ Некада оде на спавање, али некада морам да га подсетим после тих 15 минута. Али ретко кад се опире ако употребим ваљане разлоге и наведем конкретне примере.
- Спречите лоше понашање и потражите подршку око себе
Ове технике ће Вам, према мом мишљењу, сачувати разум. Зашто бих милион пута дневно говорила својој беби да се склони од степеница, када могу да уградим заштитну ограду? Или зашто бих себи правила додатни посао тиме што ћу сваки пут подизати дете да би дохватило лавабо и опрало руке, а могу да поставим столичицу на коју ће се попети и успети само да дохвати сапун, чесму и пешкир.
Превенција није само одлична врста дисциплине, већ и пружа развој вештина и гради самопоуздање.
Битан аспект превенције је планирање. Немојте ићи у продавницу са својим дететом када му је време за спавање. Немојте нагло прекидати игру (или неке друге дечије активности), а затим очекивати да дете сарађује и брзо остави своје играчке и спреми се да бисте Ви стигли на неки заказани састанак. Недостатак плана и предвиђања само збуњује дете у погледу његовог понашања.
Такође, реагујте. Уколико постоје неке емисије или канали на телевизији које не желите да Ваше дете гледа, поставите родитељски надзор. Исте опције су могуће и на компјутерима и мобилним телефонима.
Овиме спречавате већину препирки и преговарања и самим тим, проводите више квалитетног времена са својим дететом, уместо беспотребног свађања и смиривања детета. Ево још неколико савета за спровођење превенције:
- Избегавајте да се довикујете са дететом са другог краја просторије или игралишта – тада је њему лакше да Вас „не чује“ или игнорише и тиме можете проузроковати непотребне проблеме
- Пружите детету максималну могућу пажњу када желите да му промените ток активности или да му промените уобичајени распоред. У вртићу, пет минута пре него што децу треба да преусмерим на неку другу активност, кажем им, на пример „За пет минута почињемо са сређивањем учионице, хајде да искористимо тих пет минута за неку музику или песмицу.“ Слично нешто радим и код куће, пре него што треба да пођем у школу по старију децу, кажем млађој деци да „за пет минута треба да оставимо бојице, јер идемо по брата и сестру.“
- Млађа деца су конкретна, схватају све буквално и време је за њих апстрактан појам. Покушајте да навијете аларм са њима или да им покажете на сату где казаљка треба да се налази када се прелази на неку другу активност. Или можете заобићи ограничавање временом па се послужити стварима које ће лакше разумети – на пример, ако треба да кренете кући из парка, можете рећи „Још два спуштања низ тобоган и идемо.“
Али, понекад би требало само да се удаљите и пустите неку другу одраслу особу да се избори са ситуацијом.
Никада нећу заборавити моје прво искуство са дететом које је имало вид поремећаја у понашању. Није могао да легне и да се одмара за време одмора. Он је то време за одмор проводио за столом слажући слагалице (био је мајстор за слагалице!) и помагао око сортирања играчака.
Међутим, време одмора се користи и како би се радници одморили и како би испланирали радно време. Ово дете би ме стално прекидало у причи са родитељима или осталим радницима. На крају смо остали васпитачи и ја одлучили да би требало да ја одмарам на почетку паузе док се они старају о деци. А када бих се ја вратила са паузе (под условом да се лепо понашао док сам била одсутна), придружила бих му се у игрању до краја паузе тако што бисмо слагали његове слагалице или играли неке тихе игрице.
Као родитељ, треба да организујете сличан систем подршке како бисте могли у неким моментима да се повучете и да се ослоните на неког другог (на свог партнера, на своје родитеље, дадиљу и слично).
- Када све закаже, направите предах
Предах је од велике помоћи код деце школског узраста и млађе. Извуците дете из ситуације која проузрокује стрес или бол. Направила сам неколико места у учионици где дете може да се повуче када осећања постану прејака за њега, па није способно да реши неки проблем.
Ова места су приватна, удобна, ушушкана у ћошковима учионице у којима се налазе мекани, огромни јастуци, албуми са сликама одељења, неке књиге и стварчице које могу ублажити нервозу, као што су лоптице за стискање, плишане играчке.
Оваква пауза би требало да траје онолико минута колико дете има година (осим ако дете не затражи да траје дуже).
Када време истекне, питам дете да ли зна зашто је било одвојено од осталих и помогнем му да дође до бољих решења проблема. Код куће имам оваква месташца у дневној соби. Дајте им времена да буду сами и учествујте у неким активностима које ће умирити дете и које му неће давати да се осећа кривим или кажњеним. То смирује ситуацију.
И ето: методе из учионице које функционишу и код куће. Ове методе помажу да схватите дечије основне потребе, да им омогућите да уче и да се развијају и да унапреде своје вештине и самопоуздање.
Негативне методе подстицања доброг понашања, као што су батине или „тајм-аут“, функционишу само у почетку због првобитног шока детета, али временом губе своју ефикасност.
Када испробавате наведене технике, имајте на уму да се понашање не мења преко ноћи. Васпитачи као ја раде на дневним резултатима детета. Али, дисциплина и васпитање је нешто за шта су потребне године учења, праксе и вежбања.
У улози родитеља може бити много теже. Похвалите сами себе. Нађите подршку; дозволите партнеру, породици и пријатељима да се укључе и запамтите да нађете времена за себе како бисте напунили батерије.
Приредила: Александра Ивковић