Презаштићени, незаштићени

децембар 31, 2018

Током свог развоја, човек и цивилизација пролазили су кроз различите „друштвене експерименте”, али ништа од читаве лепезе „устројстава” чак ни не личи на оно што је донео XXИ век. Никада пре деца нису била „центар света” – већ „мали људи” који деле судбину својих родитеља. Ради се о томе да је стигао „децијархат”.

Нема ништа лоше у томе да деца имају безбрижно и лепо детињство. Сваки родитељ прижељкује да свом детету обезбеди што већу дозу комфора и задовољства животом. Свако од нас има „урођену” потребу да доживи што може више лепога и да се, што је могуће више, радује животу. Другачије речено, свако, и то у најскривенијем делу своје душе, прижељкује „бајку од живота”. Двадесет први век је значајном броју деце то омогућио. И све би било у реду да нисмо доспели до парадокса. Велики број деце се толико „ушушка” у својој бајци да остаје неспреман за сусрет са реалношћу.

Омогућавањем „живота из бајке”, чинимо да деца остану неприпремљена за оно што је све само не бајка. Питање над којим треба да будемо будни је на којим искуствима и када ће деца упознати реалан живот, онај у којем нема родитељског кишобрана изнад главе – свет одговорности, рада и самосталности.

Децу обликују њихова искуства. Шта год да доживљавају и проживљавају, њихова психа то тумачи као „једино исправно”. Није никакво чудо што се навикну на своју бајку и што не желе да је напусте. Заиста је лакше и лепше када о свему важном брине неко други, када свака жеља постаје стварност, када се све време овога света има за игру, забаву и задовољства. Али – увек мора да има неко „али” – када дође време за школу, „бајка” постаје проблем. Иако се сматра да школа, таква каква јесте, припада „паметнима”, то је јако далеко од истине. Школа припада вредним, самосталним, одговорним, истрајним – онима који су спремни да уложе напор и који су самостални у извршавању обавеза.

Да се разумемо – има ли међу нама одраслима оних који су обожавали да седе и уче? Има ли оних који су се радовали томе да проводе сате над књигом у настојању да меморишу информације којима треба да овладају? Биће да их је веома мало, ако их уопште има. Међутим, некада се знало шта је обавеза и дужност, а шта је игра и забава. Како мислимо да деца буду одговорна и спремна да уложе труд ако је њихов дотадашњи стил живота био супротан од тога. Чудимо се што им је све теже објаснити шта се у школи очекује и какве обавезе имају. Не питамо се на којим искуствима су могла да упознају и развију те квалитете.

Школски успех (или неуспех), сам по себи, и није најважнија ствар. Постоји нешто, за живот, важније од тога. То одлично знају они чија су деца кренула лошим путем. Најважнија вештина коју треба да развијемо код данашње деце јесте да их ојачамо да могу да препознају оно што за њих није добро и да их научимо да томе кажу „НЕ”. Колико год да смо присутни у њиховим животима, велико је питање колико смо присутни у њиховим „мислима”.

По својој природи људски мозак не може да буде докон и да се ничим не бави. Ако дете нема потребу да размишља о нечем паметном и важном, његов ум ће брзо и лако то паметно и важно пронаћи на неком пољу које му је доступно. Има родитеља којима је чак и симпатично када се дете „бацака” и тера по свом све док не добије шта жели. То може да остане симапатично само до тренутка када дете почне да доноси самосталне одлуке. Тек када „погреши”, питамо се како му је то „пало на памет”. Чак ни тада не препознајемо да смо допринели тиме што нисмо благовремено обезбедили услове да дете развије одговорност, истрајност, мудрост…

Ако постоји реч која може да опише детињство данашње деце, онда је то ПРЕЗАШТИЋЕНОСТ. Презаштићеност од живота и реалности, од обавеза и одговорности, од рада и улагања напора.

Презаштићеност јесте незаштићеност. Неспремност за самостално функционисање, на једној страни, а на другој, спремност искључиво на комфор и хедонизам. Зато је све више деце која су ногама на земљи, а главом у облацима. Како у њиховим очима изгледа овај свет, не можемо ни да наслутимо. Како ће се изборити са животним недаћама, можемо само да претпоставимо.

Оно што треба да имамо у виду јесте: шта год да деца раде – плод је њиховог искуства и схватања живота. Ако дозволимо да мисле само о игри и забави – дозволили смо да се играју са животом. У том смислу – одговорност није њихова. Деца су само деца. Ми одрасли смо дужни да гледамо и у њихову будућност. Њихове личности не гради оно што им пружамо, већ оно што од њих тражимо. У томе је суштина васпитања. Децу не васпитава толико оно што им говоримо, колико оно што осећају. Ако желимо да буду успешна, вредна и самостална, потребно је да их на време научимо да је игра једно, а рад друго – да је једна ствар МИСЛИТИ и радити, а сасвим друга МАШТАТИ и забављати се, и да управо од вештине да помиримо и ујединимо та два суштинска хтења, највише зависи квалитет живота. Нажалост, мало је чак и одраслих људи који су тога свесни. Када размишљамо по систему „да ли ми то што радим доноси пријатност?”, тада размишљамо маштом. Када размишљамо по систему „да ли је то што радим добро за мене и друге?”, тада размишљамо логиком.

Данашња деца су одлично обавештена. Једини проблем је што то не примењују – што знање о животно важним питањима остаје пасивно. Док их не научимо да пре него што донесу неку одлуку ПИТАЈУ СЕБЕ да ли је то добро – односно, да ли оно што намеравају да учине, или не учине, има смисла – ничему их заправо нисмо научили. Иако сви знамо да их не можемо, све и да хоћемо, целог живота водити за руку, често смо склони да поверујемо да ће се све решити само од себе.

Ако своје дете волимо највише на свету, а обично је тако, то није разлог да га штитимо од обавеза и живота, већ да обавезе „измишљамо”. То је, у данашњим условима, вероватно једини начин да децу научимо животу – или бар оним лекцијама које су универзалне од када је света и времена. Колико год да је свет комфорнији, живот је некако све суровији, а могућност да се залута све је присутнија.

Живот је само могућност да се живи. Шта ћемо добити понајвише зависи од одлука и избора које учинимо, а то опет зависи од начина на који размишљамо. Његова чаробност се понајвише огледа у томе да чиме год да се бавимо, и како год да поступамо, можемо пронаћи радост и љубав. Пронаћи „ДА” али задржати „НЕ” ако на себе мислимо више него на друге.
Ако својој деци заиста желимо добро, омогућимо им да радост пронађу у раду и одговорности, у промишљању „логиком”. Све чему треба да их научимо може се свести на једну реченицу: да трагају за смислом живота, радошћу и љубављу, будни над питањем – заслужујем ли оно што желим?

Аутор: Момчило Степановић (1964), дипломирани учитељ – мастер, ОШ „Бановић Страхиња” Београд, педагошки саветник, саветник, спољни сарадник Школске управе Београд, оснивач Удружења „Креативни учитељи”, члан Менсе Србије, аутор 10 акредитованих програма стручног усавршавања у образовању, аутор програма кинестетичког учења „Креативна школица успеха”, аутор уџбеника и нових наставних метода, аутор дидактичког средства и друштвене игре „Креативна математика” (добитник признања „Добра играчка” за 2018. годину), аутор књига: „Бисери у пепелу”, „Добротољубље” и „Маштачи”. Отац и деда.

Литература:

Момчило Степановић: „Маштачи” (2018), ауторско издање, Удружење „Креативни учитељи”, Нови Београд.

Извор:institut.edu.rs/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама