Tugu je lako prepoznati, ali što se traume tiče, situacija je znatno složenija jer su simptomi često zamaskirani i liče na neke druge probleme: frustraciju, bes, probleme sa koncentracijom ili radom u grupi, pa se ovoj deci često daju pogrešne dijagnoze.Učenje i uklapanje u školsku sredinu je teško za decu koja su doživela traumu, ali kada nastavnik utvrdi da je uzrok problema preživljena trauma, on može da prilagodi svoj pristup detetu i na taj način mu pomogne da savlada gradivo. Evo 10 konkretnih stvari koje morate imati na umu ukoliko u svojoj učionici imate takvo dete.
1. Dete koje je doživelo traumu ne pokušava da vas namerno iznervira.
Ukoliko je dete sporo i čini se odsutno, setite se da ono to ne radi vama u inat, već zato što ga situacija kod kuće opterećuje i skreće pažnju sa onoga što ostala deca rade.
2. Dete koje je doživelo traumu je zabrinuto zbog onoga što će se možda desiti u budućnosti.
Školska rutina može imati blagotvoran efekat u ovom slučaju, tako da je poželjno da dete funkcioniše u uređenom sistemu.
3. Čak i ako se vama situacija ne čini tako strašnom, važno je to kako se dete oseća.
Možda će se vama učiniti da situacija i nije toliko strašna, ali to kako se dete oseća usled stresa kojem je izloženo je ono što je najvažnije. Zamislite situaciju iz detetovog ugla, situaciju nad kojom nemate kontrolu, taj osećaj da vam su vam život i bezbednost ugroženi. Ta situacija može biti jedan strašan događaj, ali to može biti i nagomilani hronični stres koje doživljavz, na primer, dete koje živi u siromaštvu i svakodnevno brine o tome gde će živeti i šta će jesti, a uz to gleda i roditelje koji su pod stresom.
4. Trauma nije uvek povezana sa nasiljem.
Trauma je često povezana sa nasiljem, ali deca često mogu da budu pod stresom i zbog drugih situacija — poput razvoda, selidbe, verbalnog zlostavljanja.
5. Ne morate da znate tačan uzrok traume da biste bili u stanju da pomognete detetu.
Umesto da se koncentrišete na detalje traumatične situacije, potrudite se da detetu koje pati date što je moguće veću podršku. Držite se onih problema koji su očigledni — bes, briga, povlačenje u sebe i radite da detetu pomognete da njih prevaziđe. Poštujte detetovu privatnost u najvećoj mogućoj meri.
6. Deci koja su doživela traumu je jako važno da znaju da su u nečemu dobra i da imaju osećaj da mogu da utiču na svet oko sebe.
Potrudite se da im „namestite“ situaciju u kojoj će pokazati svoje sposobnosti i tako im pomozite da ojačaju svoje samopouzdanje.
7. Stres direktno utiče na učenje.
Kada su pod stresom, deci je teško da usvajaju gradivo. Potrudite se da barem učionica za njih bude mesto na kome su opušteni i gde osećaju pordršku sredine.
8. Deci koja su doživela traumu je često teško da održe samokontrolu.
Neka deca koja su doživela traumu rastu uz roditelje koji su emocionalno nedostupni, a kako još uvek nisu dovoljno zrela da pomognu sama sebi, ona često problematičnim ponašanjem skreću pažnju na sebe ili imaju problema sa koncentracijom.
9. Sasvim je prihvatljivo da direktno pitate dete šta vi možete da uradite kako biste mu pomogli.
10. Deci koja su doživela traumu možete pružiti podršku i van učionice.
Podelite ove savete sa svojim kolegama, objasnite im da između deteta i njegovog ponašanja ne stoji znak jednakosti i da ponašanje obično pokazuje šta se detetu dešava u životu. Prenesite kolegama da se češće zapitaju o tome kakve živote njihovi učenici imaju van učionice.
1. Dete koje je doživelo traumu ne pokušava da vas namerno iznervira.
Ukoliko je dete sporo i čini se odsutno, setite se da ono to ne radi vama u inat, već zato što ga situacija kod kuće opterećuje i skreće pažnju sa onoga što ostala deca rade.
2. Dete koje je doživelo traumu je zabrinuto zbog onoga što će se možda desiti u budućnosti.
Školska rutina može imati blagotvoran efekat u ovom slučaju, tako da je poželjno da dete funkcioniše u uređenom sistemu.
3. Čak i ako se vama situacija ne čini tako strašnom, važno je to kako se dete oseća.
Možda će se vama učiniti da situacija i nije toliko strašna, ali to kako se dete oseća usled stresa kojem je izloženo je ono što je najvažnije. Zamislite situaciju iz detetovog ugla, situaciju nad kojom nemate kontrolu, taj osećaj da vam su vam život i bezbednost ugroženi. Ta situacija može biti jedan strašan događaj, ali to može biti i nagomilani hronični stres koje doživljavz, na primer, dete koje živi u siromaštvu i svakodnevno brine o tome gde će živeti i šta će jesti, a uz to gleda i roditelje koji su pod stresom.
4. Trauma nije uvek povezana sa nasiljem.
Trauma je često povezana sa nasiljem, ali deca često mogu da budu pod stresom i zbog drugih situacija — poput razvoda, selidbe, verbalnog zlostavljanja.
5. Ne morate da znate tačan uzrok traume da biste bili u stanju da pomognete detetu.
Umesto da se koncentrišete na detalje traumatične situacije, potrudite se da detetu koje pati date što je moguće veću podršku. Držite se onih problema koji su očigledni — bes, briga, povlačenje u sebe i radite da detetu pomognete da njih prevaziđe. Poštujte detetovu privatnost u najvećoj mogućoj meri.
6. Deci koja su doživela traumu je jako važno da znaju da su u nečemu dobra i da imaju osećaj da mogu da utiču na svet oko sebe.
Potrudite se da im „namestite“ situaciju u kojoj će pokazati svoje sposobnosti i tako im pomozite da ojačaju svoje samopouzdanje.
7. Stres direktno utiče na učenje.
Kada su pod stresom, deci je teško da usvajaju gradivo. Potrudite se da barem učionica za njih bude mesto na kome su opušteni i gde osećaju pordršku sredine.
8. Deci koja su doživela traumu je često teško da održe samokontrolu.
Neka deca koja su doživela traumu rastu uz roditelje koji su emocionalno nedostupni, a kako još uvek nisu dovoljno zrela da pomognu sama sebi, ona često problematičnim ponašanjem skreću pažnju na sebe ili imaju problema sa koncentracijom.
9. Sasvim je prihvatljivo da direktno pitate dete šta vi možete da uradite kako biste mu pomogli.
10. Deci koja su doživela traumu možete pružiti podršku i van učionice.
Podelite ove savete sa svojim kolegama, objasnite im da između deteta i njegovog ponašanja ne stoji znak jednakosti i da ponašanje obično pokazuje šta se detetu dešava u životu. Prenesite kolegama da se češće zapitaju o tome kakve živote njihovi učenici imaju van učionice.