100% istinita priča o otvorenim vratima u školi

januar 22, 2020

Moram vam ispričati šta mi se desilo prošle nedelje, a vi se smejte naglas, i zaslužio sam!

Moja žena i ja se volimo i odlično se slažemo, osim kad je u pitanju škola, ocene i nastavnici naše ćerke Une. Otprilike jednom nedeljno, Olivera ima monolog koji znam napamet, u skraćenoj verziji glasi: „Misle u školi da Una nema oca! Nikad se nisi pojavio ni na roditeljskom ni na otvorenim vratima!“ A, kako da se pojavim kad i sâm radim u školi, i to u istoj smeni u kojoj je Una?! Da izađem sa svojih časova da bih se upoznavao sa njenim nastavnicima? I, šta da ih pitam? Una je dobro dete, odličan đak, znam sve njene ocene, šta ću u školi? Nije mi dosta kolega koje gledam na poslu, sad treba i te njene nastavnike da gledam! I, Olivera vrlo dobro zna da mrzim otvorena vrata, da mislim da je to kao mesto gde će roditelji imati priliku da nam objasne koliko su im deca genijalna, i kako mi, nastavnici, to nismo primetili.

Foto: Canva

Uspevao sam da se izvučem sve do prošle srede kad se potrefi Dan škole u mojoj školi, i otvorena vrata u Uninoj. Ja došao kući u tri, sanjao sam o popodnevnoj dremci i o teniskom meču nakon toga, Novak i Nadal u finalu, ali ne! Izlazi moja žena sa informacijom da je, eto, idealna prilika da odem recimo kod… (proverava na sajtu škole, gleda na sat, organizuje mi vreme na najbolji način) istoričarke!

Šta ću…

Spakujem se, krenem ka školi, a napolju… smak sveta! Pljušti kao iz kabla, nebo crno. Ubrzam korak, šljapkam po barama, smišljam usput pitanja za tu nastavnicu koju ću danas upoznati. Una ima pet iz istorije, šta da kažem, zašto sam došao? Što bar ne otvori vrata matematičarka, Una je dobila trojku na pismenom, tu bih i znao nešto da pitam. Ovako trošim i svoje i njeno vreme uzalud.

Ulazim u hol škole, pitam dežurnog učenika gde je kabinet za istoriju. Vrata su zaista otvorena, a unutra roditelji i nastavnica već počeli. Ovo mi bi čudno, jer ja kad držim otvorena vrata, ja primam jednog po jednog roditelja, ali ovde smo svi zajedno. Izbrojim da pre mene ima devet roditelja. Recimo da svakom posveti 6-7 minuta, zakasniću na prvi set.

Roditelj 1

No, već prvi otac mi je pokazao da se moj vremenski plan neće ostvariti, jer je uzeo tačno trinaest minuta da oplakuje situaciju gde je sin učio danima, i opet dobio trojku, i on dobro zna istoriju i ispitivao ga je, i sin je sve znao, i pita on sad nastavnicu u čemu je problem, pa nastavnica krene kako ona uopšte ne vidi bilo kakav rad i trud, ona ga pita najelementarnije stvari, i ta trojka je poklonjena, „A. pa nemojte tako, molim Vas“ odgovara otac, „Najiskrenije Vam kažem“ brani se nastavnica, „Eto, nije znao kako je počeo Prvi svetski rat, šta dalje da pričamo?“, on odmahne rukom, verovatno je opsuje, verovatno joj ne veruje, zamoli da ga pita ponovo, nastavnica kaže da hoće čim bude prilike, tako i ja odgovorim kad me davi neki roditelj. Otac izađe nezadovoljan, nastupi majka, roditelj broj dva, četrnaesti minut otkucava.

Roditelj 2

Nije joj jasno zašto nastavnica nikako ne pita njenog sina, on se stalno javlja, nastavnica je prekida, kaže da ne samo da se ne javlja nego ometa čas, stalno ga opominje, i čak je jednom pobegao, majka kaže, „Jeste sigurni da pričamo o istom detetu, Ilija Tadić?“, nastavnica kaže, „Da, da, Ilija je prošle nedelje pobegao sa kontrolnog, i pozvala sam ga na razgovor, i priznao je da nije učio, i obećao da će se popraviti“, „To nije moguće, meni je rekao…“ „Pa, deca nekad lažu, znate“, „Ali on nikad ne laže…“ deset minuta.

Roditelj 3

Onda jedna gospođa priča kako je njena ćerka u takvom strahu od nastavnice, inače odlično sarađuje sa autoritetima, ali eto ne zna u čemu je problem, i ona (mama) želi da ćerka bude vukovac, ali eto već se vidi da neće imati pet iz istorije, i da li može da je pita malo češće, „Ima mnogo dece, svi žele višu ocenu“, odgovara nastavnica, „Ali eto ja Vas molim, da li ste roditelj?“ „Ne bih da ovo postane suviše lično, znate, razumem šta hoćete da kažete“ kaže nastavnica, „Samo roditelj može da razume kako je kad je dete očajno, ona, da izvinete, ima dijareju kad ima čas istorije“ kaže majka, briše suzu, odlazi nezadovoljna i besna. Jedanaest minuta.

Roditelji 4, 5 i 6

Neki su se bunili na obim gradiva, da li su zaista bitni podaci, godine, sva ta imena, šta će im to u životu, pitaju se, nastavnica kaže, „Ne biram ja program“, „Ali možete da ga prilagodite“, kaže jedan otac, „Da li Vi radite u prosveti?“ brecnu se nastavnica, „Ne radim, ali to svako može da shvati, to nam je svima jasno“, „Da li nam je tako isto jasno kako se operiše, ili kako se upravlja avionom, ili kako treba sudija da presudi, da li sve znamo?“ nastavnica se već pomalo nervira. „To su različite stvari, nemojte sad…“ „Kad bismo svi radili samo ono što znamo, gde bi nam bio kraj…“ kaže nastavnica više za sebe.

Meč je već počeo. Nečujno izvlačim telefon, sada je ostalo svega 5-6 roditelja, krijem se iza korpulentnog oca i odlazim na internet da proverim rezultat, Novak je već uzeo servis Nadalu, vodi 3:1. Kad pre?

Roditelj 7

Nova priča. Dečak je besno izleteo sa časa i opsovao kad je dobio jedinicu, „Znam, on kad se iznervira, spasavaj se ko može“, nasmešila se mama, nastavnica je načas zaćutala, „Ali jasno Vam je da je to ponašanje nedopustivo, nije to prvi put“, „Da li Vi to mene osuđujete da nisam vaspitala dete?“ reče majka besno klackajući prekrštenu nogu, „Nisam Vas osudila, pričam o njegovom ponašanju“, Nadal je izjednačio. I dalje ne znam šta ovde tražim, dolaze ljudi čija deca imaju problem, moja Una ne psuje, ne beži sa časa, valjda, nadam se, možda baš to da pitam…

Smislio sam! Reći ću „Evo, došao sam jer, i kao Vaš kolega, i kao roditelj, i sada ovde na Vašim otvorenim vratima, srećem ljude koji misle da znaju šta im deca rade, pa se ispostavi da nije baš tako…“ Nešto ću u tom smislu da krenem, nadam se da će ona reći da je Una divna, i da zaista nije trebalo da dolazim, da će mi se kao koleginica otvoriti kako joj je teško sa roditeljima, tu ću ja da se složim. 5:4 vodi Novak. Sat i dvadeset je prošlo od kada sam došao.

Roditelj 8

Onda otac koji vadi spisak kada je nastavnica i koliko kasnila na čas, i kako može deci da piše neopravdane kad kasni čak i na kontrolni, „Otkud Vi imate te podatke?“ pita ona, „Rekla mi je ćerka, sve je zapisivala, ja nisam otišao kod direktora, hoću prvo sa Vama da razgovaram, i ovo svi znaju (pokazuje na prisutne roditelje; ja, iskreno, ne znam, ali ćutim), samo niko neće da kaže, sva deca to pričaju“, „Deca svašta pričaju“ reče nastavnica, „Pokazaću Vam kada sam se kog od tih dana ulogovala, znate imamo elektronski dnevnik, i sve se vidi“, „Ma, pustite Vi elektronski dnevnik, to može sve da se namesti, a deca imaju kontrolni pola sata umesto 45 minuta“, „Ne možemo pričati o tome šta deca govore, dovedite ćerku pa da sednemo svi zajedno, dovedite svu tu decu koja to pričaju“, „Vi znate da se oni plaše, i niko neće reći istinu“, „Pa, šta je Vaš predlog, da ja verujem Vama, a ne Vi meni?“ pita nastavnica. Sat i po. Novak dobio prvi set. Stegao sam pesnicu ispod klupe, to, Novače!

Roditelj 9

Poslednja majka je samo donela opravdanje, „Pa, to je mogao Dušan da mi preda“, kaže nastavnica, „Žao mi je što ste čekali ovoliko“, „Nema veze, i ovako da pitam kakav je“, deset minuta, neočekivano, nadao sam se da će bar ova brzo.

Sada je učionica ostala prazna, samo nastavnica i ja. Vratio sam mobilni u džep, sat sam stavio na ruku.

Roditelj 10 (ja)

„Baš ste se načekali“, reče nastavnica. „Šta ćemo…“

„Eto, i ja sam kolega, predajem muzičko, znam sve, u svakoj školi je isto. I meni tako dođu na otvorena vrata, neki roditelji kao da hoće samo da se na nekoga istresu, ovde su kao veliki, moćni, onda odu kući i kazne dete, na kraju su ljuti i na nas i na njih…“ pokušao sam da napravim uvod. Šta sam ono beše smislio da je pitam…

„Baš tako“ kaže nastavnica. „Svuda isto… A, Vi ste…?“

„Otac Une Marković“ kažem.

„Una Marković…. Una Marković… podsetite me, koje je odeljenje?“ pita nastavnica.

„Osmo dva“ kažem.

„Osmo dva?“ začudi se nastavnica. „Ja njima ne predajem.“

Gledam je poluotvorenih usta.

„Ne predajete?“

„Ne…“ i ona u neverici, odmahuje glavom.

„Ne predajete Uni? Hoćete reći, došao sam za džabe? I sve ovo slušao za džabe?“

„Nažalost… Baš mi je žao… Bar da ste rekli na početku…“ žao joj je, vidim.

I meni me je mene žao, što reče moja pokojna tetka.

Ustaje, rukuje se sa mnom. „Koleginica Gordana predaje osmom dva, ali ona je već otišla kući, dođite za dve nedelje, tad su opet otvorena vrata.“

„Naravno, naravno“, kažem. Odlazim.

Ne verujem.

I što je najgore, ispašću kriv. Olivera će me napasti što se nisam raspitao gde idem. I, nemam opravdanje da sledeći put kažem, „Išao sam, od mene dosta!“

Kiša je stala. Prošao je čitav vek od kad sam došao u na otvorena vrata. Pored škole ima kafić, i u njemu puštaju sportski program. Odlučio sam da odem na pivo, da odgledam meč do kraja u miru, da u pauzi zovnem svog drugara Jocu da mu se izjadam. Ubiće me od zavitlavanja, ali neka, zato ga i volim. Posle ću polako kući. Odložio sam problem bar na sat-dva.

Autor: Maja Bugarčić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama